Pre nekoliko dana napustio nas je jedan od najznačajnijih modernih srpskih književnika, Ljubomir Simović. Pisao je poeziju i prozu, bavio se dramskim stvaralaštvom, prevođenjem, esejistikom, bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i počasni doktor Univerziteta u Kragujevcu. Njegova književnost, nesumnjivih estetskih kvaliteta, istovremeno je i primer neprekidne borbe protiv dogmatizma, provincijalizma, zloupotrebe ideologija, političkih manipulacija i svih tome sličnih pojava koje su se bez prestanka smenjivale na našim prostorima. Taj jedinstveni spoj talenta, hrabre intelektualne angažovanosti i neprekidnog stvaranja rezultirao je velikim brojem naslova koje će književna javnost, nadamo se, intenzivnije otkrivati tokom godina koje slede.
Razgovor sa velikim književnikom vodila je Dana Ćirić, književnica i profesor srpskog jezika iz Beograda, dana 22.07.2022. godine.
PERMANENTNA KONCENTRACIJA
1. Vaš književni opus uključuje brojne knjige poezije, drame, eseje, putopise. Da li se sećate prvog objavljenog dela, godine i mesta, i Vašeg osećanja tim povodom?
Lj. S: Moju prvu knjigu pesama, “Slovenske elegije” objavio je Klub studenata Užice. Bila su to vremena drugačija od ovih današnjih. Jugoslovenski kulturni prostor je funkcionisao kao jedinstvena celina – svi su pratili sve – tako da je i knjiga koju je u Užicu objavio jedan studentski klub bila ne samo vidljiva nego i zapisana. Doživela je lep broj kritičkih prikaza. Interesovanju za tu knjigu doprinelo je nesumnjivo i to što su dve pesme iz te zbirke – “Balada o običnom čoveku”, napisana 1953, i “Epitafi sa karanskog groblja”, napisani 1957, već privukle pažnju književne javnosti. Jednom rečju, dobro je počelo.
2. Bilo bi dragoceno da nas podsetite na Vaše školske i studentske dane, možda da izdvojite sećanje na nekog profesora, na Vaše kolege, buduće pesnike, slikare, kritičare.
Lj. S: O tome sam već govorio u raznim prilikama, u razgovorima sa Milošem Jevtićem, Miletom Aćimovićem Ivkovom, Mihajlom Pantićem, i sa nizom novinara, i bojim se da bih, odgovarajući na Vaše pitanje, doveo sebe u situaciju da se ponavljam. Svi odgovori koje od mene tražite već se nalaze u nizu knjiga, počev od “Kovačnice na Čakovini” , preko “Galopa na puževima” , i “Novog Galopa na puževima” , do “Obećane zemlje” , “Titanika u akvarijumu” , “Žabe u redu pred potkivačnicom”, i do nedavno objavljene “Odbrane Beograda” .
3. Kako pišete, i koliko često, u koje doba dana, redovno ili kad dođe inspiracija? Da li postoje neke ceremonije, rituali, potrebni uslovi?
Lj.S: Nema nikakvih rituala ni ceremonija, nikakvih mistifikacija. Ja sam davno, umesto pojma inspiracija, uveo jedan drugi, ubeđen sam, tačniji pojam: permanentna koncentracija.
4. Sa ove distance, šta je bilo presudno u razvijanju Vašeg talenta, u odluci da pišete? Možda mesto odrastanja, šume i priroda, roditelji?
Lj. S: U formiranju čoveka, pa i u formiranju pisca, sve je presudno, i mesto u kom se rodio, i način vaspitanja, i odnos prema prirodi, i prema ljudima, i prema istoriji, i iznad svega, odnos prema jeziku. A, neosporno je, postoje i neke predispozicije.
5. Svi smo u nekom trenutku bili deca, dečja kniževnost je nešto od čega smo počinjali. Šta mislite o tome što se kod nas, osim na fakultetu, ne promoviše dečja književnost? Možete li da izdvojite neko delo iz perioda Vašeg detinjstva?
Lj. S: Na prvi deo vašeg pitanja, kako se kod nas ne promoviše dečja književnost, ne mogu da odgovorim, jer u to nemam uvida. Mogu samo da kažem da mi, već vrlo dugo, već decenijama, nemamo normalan književni život. Što se tiče drugog dela Vašeg pitanja, sećam se knjiga koje su mi mnogo značile, i o njima sam, u ovakvim razgovorima, već govorio. To su “Doživljaji Haklberi Fina” Marka Tvena, pa “Plodovi gneva” Džona Stajnbeka, pa opet Mark Tven sa Tomom Sojerom, kao sa glavnim junakom. Čitao sam mnogo, čitao sam sve što mi je dopalo šaka. Ovih dana setio sam se, i ponovo otvorio, Geteovu ” Knjigu poezije”, u prevodu Vladimira Nazora, Dobriše Cesarića, Dragutina Tadijanovića i Mihovila Kombola, objavljenu 1950. godine. Neke strofe, u Kombolovom prevodu, i danas znam napamet.
Kao što rekoh, čitao sam sve, ali me je najviše privlačila poezija. Od prvog čitanja, zavoleo sam pesme Vojislava Ilića. Kasnije su došli pesnici, naši i strani, Crnjanski, Nastasijević, Rastko Petrović, Rembo, Vijon, Apoliner, od Amerikanaca Vitmen, u prevodu Tina Ujevića. Kad bih Vam sve nabrajao, ne bi bilo kraja.
6. Sigurno se sećate neke igre iz detinjstva. Volite li da se igrate (jer je i književnost, naročito drama, neka vrsta igre?)
LJ. S: U detinjstvu je sve bilo igra. Igrali smo hajduka i žandara, jure i žmure, klisa i palje. Devojčice su preskakale konopac i igrale “školice”. Igrali smo fudbal, sa krpenjačama, odbojku, igrali čak i tenis, ali sa drvenim reketima, celo smo leto, od proleća do jeseni, od jutra do mraka, provodili, kao vodozemci, u Đetinji, na nekoj od njenih plaža: Kod Fikara, Ženski vir, Pod mostom, Jazovi; u Turici je bio Lekin vir, pa Rajski otoci, Velika brana… Zimi smo vozili sanke, koje smo zvali “rodle”, potkovanice – razlikovali smo potkove za led, lednjake, i potkove za prtinu, prtenjake, vozili smo sličuge i bobove… Po okolnim šumama glumili smo Tarzane. Pravili smo i pozorište. U mom kraju, na Rosuljama, stariji gimnazijalci su imali pozorište u Đokovića bašti, dok smo mi mlađi pozorište pravili pod kajsijom u Filipovića dvorištu. A kad bi, u martu, došla Bela nedelja, celo Užice se pretvaralo u pozorište. Svi smo se maskirali – i Rosuljani, i Koštičani, i Ćuprijaši, i Carinjaši, i Dovarjani, uveče se sa svih strana čulo: “Idu maske, idu maske.!” Ulice su bile prepune gusara, veštica, razbojnika, gospode, dama sa lepezama, vitezova, muzikanata, svatova… Samo što nije bilo marsovaca. Igrali smo se i sa jezikom. Svi smo govorili šatrovački:” Dešlii na župla? “
Vi u svom pitanju kažete da je” književnost, naročito drama, neka vrsta igre”. To sam i sam u nekim prilikama naglašavao. Termin “pozorišna igra” koji se katkad koristi za dramski tekst, ima puno opravdanje.
7. Jezik kojim pišete i iskustvo narodne književnosti su odlike po kojima je lako prepoznati Vaše autorstvo. Na univerzalnom planu, oni su deo kulturne baštine. Koliko su folklor i tradicija značajni za Vaš pesnički izraz, u kome je mesto našao dobar deo teorije književnosti: dijalog, monolog, naracija, pejzaž, paradoks, humor, igre rečima, opredmećivanje poezije, idila, efektno poentiranje…I koje od ovih pesničkih sredstava je u osnovi Vašeg pristupa u svet?
LJ.S: U igri je sve što ste nabrojali. A koliko čega ima, šta preovlađuje, i do kakvih rezultata dovodi, utvrđuju kritičari u svojim analizama. Ja ne bih da se mešam u njihov posao, bar kad su moji radovi u pitanju. Ali, prateći Vaše pitanje, imam osećaj da je ono formulisano tako da ga možemo čitati kao estetski sud. I kao odgovor.
8. Veliki je trud i posvećenost što sami uređujete nova izdanja svoje poezije. Da li uživate u tom poslu, ili nemate dovoljno poverenja u znanje i zainteresovanost izdavača?
Lj. S: To je mnogo jednostavnije nego što vam se čini na prvi pogled. Izbore iz svog pesništva nisam pravio sam zato što nisam imao poverenje u izdavače, nego sam ih pravio onda kad je izdavačka koncepcija insistirala na tome da pesnik sam pravi svoj izbor. To je pravilo koga se od početka drži Zadužbina Desanke Maksimović: onaj ko dobije nagradu koja nosi ime naše pesnikinje, sam priređuje svoju knjigu. To je slučaj i sa Književnom opštinom Vršac koja prepušta dobitnicima njihove Evropske nagrade za poeziju da svoju knjigu prave po svom izboru. A toga se drže i Književni susreti na Kozari, sa svojom edicijom “Ovjenčani”.
Kad sam pravio svoje izbore, uvek sam preispitivao to što sam prethodnih decenija napisao, tako da se svako od tih izdanja može smatrati kritičkim. Nisam se ustručavao da u svoje pesme unosim i neka poboljšanja. Ponekad u nekoj pesmi, koju ste napisali pre mnogo godina, promenite jednu reč, a pesma od te jedne reči zablista novim sjajem.
9.Mnogi pisci se fokusiraju na određene motive po kojima se mogu lako prepoznati. Vi ste u tom pogledu majstor raznovrsnosti, rekla bih da vidite sve. Da li u Vašem slučaju podsticaji dolaze spolja ili iznutra, sa promenama u društvu, ili sa promenama u pesniku?
Lj. S: Podsticaji dolaze sa svih strana, samo ih treba prepoznati i prihvatiti. Malopre, kad sam umesto “inspiracija” rekao “permanentna koncentracija”, mislio sam, između ostalog, i na to: da uvek budete spremni da prepoznate i iskoristite svaki podsticaj. Morate biti budni i kad spavate.
10.U Vašim delima oseća se humanost, posvećenost običnom, malom čoveku, ženi. Neki kritičari govore o poetizaciji svakidašnjeg. Kojim načelom se rukovodite pri pisanju?
Lj. S: Držim se načela koje su formulisali mnogi pisci. Na primer, Gombrovič, koji je rekao: “Umetnost je… uzdizanje privatne, pojedinačne, lokalne, čak palanačke konkretnosti, do kosmičke dimenzije.”
Vilijam Karlos Vilijams je sažetiji, i kaže: “Jedino je lokalno univerzalno.”
Muzil kaže: “Pravi je život onaj gde je sve znamenje.”
A De Kvinsi zaključuje da ” i najsićušnije stvari vaseljene mogu biti tajna ogledala najvećih.”
11. Pisali ste o Ekovoj i Karijerovoj knjizi “Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga.” Kako Vi vidite budućnost knjige?
Lj. S: Razgovor te dvojice erudita deluje veoma ubedljivo, ali ja imam u vidu i Maršala Makluana, koji je izjavio da se “četvorovekovno razdoblje kulture knjige… bliži kraju.” Imam utisak da ljudi jedva čekaju da se oslobode knjige. Sve više ljudi čita sa ekrana telefona i televizora. Čitanje sa ekrana nije čitanje. Sa internetom svi znaju sve i niko ne zna ništa.
12. Mnogi su pisci, ne samo kritičari, pisali o Vama. Pisali ste i Vi o drugim piscima. Kakav je Vaš sud o književnoj kritici danas?
Lj. S: Kao i književnost, i književna kritika je skrajnuta, i nema uticaj kakav je nekad imala. Sudbina knjige danas više zavisi od marketinga nego od kritike.
13. U Vašem opusu mesto su našli i putopisi. Možete li nešto reći o Vašim putovanjima, zemljama i ljudima koje ste upoznali?
Lj. S: Sećam se da sam kao osnovac došao do nekih starih mapa i atlasa, i da sam imao običaj da ih raširim po podu spavaće sobe, i da tako, ležeći, satima putujem po nepoznatim zemljama i kontinentima. Kasnije sam ta “putovanja” dopunjavao pasioniranim čitanjem putopisa. Kao student, dok sam honorarno radio u Omladinskoj redakciji Radio Beograda, proputovao sam, bukvalno, celu Jugoslaviju. Ta putovanja su se nastavila i za vreme odsluženja vojnog roka, jer sam posle redovne obuke prekomandovan u redakciju “Vojnika” koji je bio list Komande Prve armije. Stalno sam bio na vojnim vežbama. Sećam se da sam sa jednim kapetanom, koji je bio fotoreporter, preko Bačke putovao na tenku.
Nisam propuštao ni jednu priliku da putujem u inostranstvo. Za putovanja sam se temeljno pripremao, a na putovanjima sam redovno vodio beleške. Objavio sam putopise iz Kine i Rusije, ali druge beleške – one iz Irana i Izraela, i iz drugih zemalja – nisam iskoristio. Ne može čovek da stigne da uradi sve što želi.
14.Naslovi Vaših dela su skoro slikarski, mogli bi se videti kao motivi na platnu: “Hleb i so”, “Igla i konac”, “Jesenji predeo sa živinom, drenkom i šipurkom”, “Vešala na Žitnoj pijaci u Užicu”, “Podela hleba”, “Užice sa vranama”, “Vidik u Aušvicu”, “Cveće do pojasa”, “Duplo dno”, “Guske u magli”. Mislim da bi se čak i “Sreda u subotu” mogla naslikati. Možete li da zamislite slikara koji bi po naslovima Vaših dela napravio ciklus radova? Ili možda uz svaki naslov da stavite drugog umetnika? Kome biste poverili neke Vaše naslove?
Lj. S: Slikarstvo me je privlačilo otkad znam za sebe. Sve što bih video, doživljavao sam kao sliku. Slike su me inspirisale, što se može videti iz moje poezije, i iz knjige eseja “Čitanje slika”. Ali su i moje pesme inspirisale neke slikare. Mario Maskareli je za prvo izdanje “Istočnica” napravio šesnaest crteža. Za jedno dvojezično izdanje “Balade o Stojkovićima” – na srpskom i na francuskom – Bogdan Kršić je napravio niz fantastičnih grafika. Iako je bilo pred štampanjem, to izdanje se nikad nije pojavilo. Ja te grafike, naravno, čuvam, s nadom da će se ukazati neka prilika…
Neki slikari su napravili moje portrete: Maskareli, Olja Ivanjicki, Mirjana Koka Mihić, Milutin Dedić, Rade Vergović… A ja sam neke pesme napisao kao autoportrete: “Autoportret sa bubama u glavi”, “Autoportret sa poplavom i skakavcem”, “Autoportret sa škorpijom”, “Autoportret sa glavom na stolu”.
15. Između pesnika koji misli i pesnika koji sanja, Vi ste ovo prvo. Ipak, u Vašem književnom interesovanju snovi su ravnopravni sa drugim iskustvima.
Lj. S: Nekoliko godina sam redovno zapisivao svoje snove, što je neverovatno težak posao, zato što se snovi odmah posle buđenja brzo zaboravljaju. Morao sam da razvijem posebnu tehniku pamćenja, i zapisivanja u mraku, kako bih san zabeležio što tačnije. Nije mi cilj bio da od tih beležaka pravim literaturu, nego da o snu ostavim autentični dokument. Te snove sam objavio u knjizi “Snevnik”.
16. Poslednji broj časopisa “Gradac” je posvećen Vama. Lepo i bogato je urađen. Kako Vama izgleda, estetski i sadržajno?
Lj. S: “Gradac” godinama pratim s najvećim interesovanjem, i ne prestajem da se čudim kako Branku Kukiću polazi za rukom da realizuje časopis takvog profila i kvaliteta. A kad sam dobio taj dvobroj posvećen mom radu, i kad sam video kako je to Jasmina Vrbavac uradila, nisam mogao da verujem. Nisam mogao da verujem da ću to doživeti.
(In memoriam)
