Nakon zapažene zbirke pesama “Začuđene male pesme” (Presing, 2023) i osvojenog prvog mesta za poeziju na konkursu “Tragom Nastasijevića” u Gornjem Milanovcu iste godine, Nikola Stefanović potvrđuje svoje prisustvo na savremenoj pesničkoj sceni i time što su njegove nove pesme izabrane na konkursu “Panorama nove srpske poezije 2025”, čime je svrstan među pedeset najzanimljivijih poetskih glasova u Srbiji danas. Među članovima Kluba “Prejaka reč” Nikola važi za najboljeg pesnika Kluba (u konkurenciji sa članovima takođe nagrađivanim za poeziju, kao što su Aleksa Bošković, Dušan Milenković, Nemanja Vujičić, Jadranka Milenković i drugi). Njegova poezija prepuna sugestivnih pesničkih slika vezuje se često za uspomene iz ranijeg doba, iz detinjstva, ne iskazujući nostalgiju kao primarno osećanje, već koristeći te slike u promišljanju i predstavljanju kompleksnijih problema čovekovog bivanja. Lepršavost, prividna naivnost i namerna jednostavnost ovih pesama vodiće poznavaoce poezije asocijativnim putevima sve do sugestivnosti haiku poezije, do preispitivanja antičke epike i nazad, preko najznačajnijih imena srpskog pesništva, pravo u centar savremenih tokova pevanja na našem jeziku.
ČAČKALICA KOJA MISLI
Kao da u svesti,
u velikom belom tanjiru,
jurim jednu maslinu
čačkalicom,
satima.
Štagod da mislim
okruglo je
štagod da mislim
maslinu mislim
rečima suvislim
i umorim se.
A krevet sam namestio,
meko moje uzglavlje,
blizu strujomera.
I slušam kako zuji
kao što sve zuji
i spolja i iznutra
bez prestanka zuji,
kroz atome – praznina.
I svoje ime čujem.
Poziv, spolja, iz nigdnine.
Odakle polje zna moje ime?
Stavljam krpe na prozor pojačavam tv,
puštam vodu iz tuša…
Džabe, ono viče i viče, zove li zove.
Svet je šuplja kućica puža
zove me da uđem unutra
i svojim telom do prve rose da ga nosim.
PEVAJ MI NEŠTO DRUGO
Gnev mi boginjo ne pevaj,
dosta je.
Pevaj mi jutro štono večnost na zemlju zrcali
i pevaj mi kako na zemlji bude se ljudi mali.
Sa izvesne daljine što liče na štence,
što skupljaju krhotine topline u belom valjajuć se obećanju
što nerado napuštaju zagrljaj posteljine
ko da drže se za kapiju u raju.
Pevaj mi boginjo kako sanjivost i ubicu pretvara u brata,
kako ljudi odlažu alarm kao da zatvaraju vrata.
I nevoljno, ko po tuđoj veri, u zadnjem času,
ustaju u svet izgrađen po svojoj meri
da bi se skrili u masu.
ŽMURKE
Strah me je našao.
I sada skačem iz skrovišta,
žurim da ga zapljujem.
Ako stigne prvi moraću da žmurim,
da žmurim sam i da brojim
a onda ponovo sebe i druge
do sebe da tražim.
A ulica se produžuje
i strah je brži za jedan bat koraka
ali ne vičem,
trčim.
Na usnama mi je rečenica stoletna
magična:
“Pu, spas za sve nas”.
Ne za mene,
Bože, ne za mene,
za sve nas.
Ali saplićem se i padam,
ne samo da padam,
kao duh iz lampe
ulazim u kamen
i sporo se kotrljam,
presporo, beznadno.
Rečenica mi zlatna
silazi sa usana.
Kotrlja me – kamen,
kotrlja me brže nego što sam ikad živeo.
Ulicom odzvanja:
“Pu, spas za sve nas”.
Sve se vraća na svoju meru
strah je potop koji je presušio,
kamen mi je samo uspomena na srcu.
ZID
Put vodi kroz zid.
Zatim opet kroz zid.
Pa kroz zid, kroz zid, kroz zid.
Posle toga je svetlost mekana,
ali posle toliko udaraca
i ona ti se čini kao zid.
ANĐEO
Kad smo bili mali bio je sneg.
I mi smo, deca, pravili anđele u snegu.
Na snegu koji,
kao po ritualnom pravilu,
nije smeo da bude gažen.
Pravili smo praznine u belini,
uzimali smo od nje bezazleno,
ne misleći o zloupotrebi,
mi – deca.
Tek sada razumem,
ta praznina oblika, predah težine, oslobođen prostor,
blagi ustupak
to je zapravo Anđeo koji nas prati, od malena,
i svet nam čuva
od zime koja bi bez snega
rasla iznutra.
U objavi je iskorišćena slika “Krevet” (Le Lit) Anrija de Tuluz-Lotreka (Henri de Toulouse-Lautrec) (1864-1901)
