Margerit Jursenar (1903-1987) je bila jedna od najboljih francuskih i svetskih književnica. Stekla je svetsku slavu svojim istorijskim i metafizičkim romanima, u kojima dominiraju likovi iz daleke prošlosti. Posebno je poznata po romanu “Hadrijanovi memoari”. Njeno interesovanje za Orijent, srednji vek i antiku rezultiralo je nizom dela u međuratnom periodu, od kojih su posebno zanimljive “Orijentalne priče”, kod nas prevedene kao “Osmeh Kraljevića Marka”, sa tri priče iz srpske epske tradicije (“Osmeh Kraljevića Marka”, “Zidanje Skadra” i “Kraj Kraljevića Marka”). Bila je prva žena koja je izabrana u Francusku akademiju nauka, čime je prekinula 345 godina dugu tradiciju da u Akademiju budu birani samo muškarci.
(kratka biografija preuzeta iz knjige “Osmeh Kraljevića Marka”, Sumatra 2021)
(photo Yousuf Karsh)
Dugi žućkastosivi red turista otezao se velikom ulicom dubrovačkom; kape ukrašene širitima, bogato izvezeni prsluci lepršali su na vetru iznad pragova prodavnica privlačeći poglede putnika koji tragaju za jeftinim poklonima ili onih koji traže kostim za maskenbal na brodu. Bilo je vruće, kako samo u paklu može biti. Ogoljene planine Hercegovine držale su Raguzu pod vatrom zažarenih ogledala. Filip Majld uđe u nemačku pivnicu gde su debele muve zunzarale u zagušljivom polumraku. Terasa restorana se neočekivano otvarala prema Jadranu, koji je tu iznenada iskrsavao usred grada, na mestu gde bi mu se čovek najmanje mogao nadati, jer taj napadni plavi blesak nije služio ničem drugom osim tome da doda boju više šarenilu tržnice. Ustajali zadah dizao se sa gomile ribljih otpadaka koje su raznosili galebovi, gotovo nepodnošljivo beli. Ni daška vetra sa pučine. Filipov saputnik iz kabine, inženjer Žil Butren, sedeći za stočićem od cinka, ispijao je piće u senci suncobrana boje plamena koji je izdaleka ličio na krupnu narandžu koja pluta po moru.
– Ispričajte mi još jednu priču, stari prijatelju – reče Filip, zavaljujući se svom težinom u stolicu. – Kada sam pored mora potreban mi je viski i priča… Priča najlepša i što je moguće neistinitija, od koje ću zaboraviti rodoljubive i protivrečne laži iz ovih nekoliko novina što sam ih baš kupio na obali. Italijani vređaju Slovene, Sloveni Grke, Nemci Ruse, Francuzi Nemačku i, gotovo isto toliko, Englesku. Svi imaju pravo, mislim. Pričajmo o nečem drugom… Šta ste juče radili u Skadru, kuda ste otišli s tolikom radoznalošću da svojim očima vidite nekakve turbine?
– Ništa – reče inženjer. – Osim što sam bacio pogled na neke sumnjive radove oko brane, sve ostalo vreme proveo sam tražeći jednu kulu. Tolike stare Srpkinje pričale su mi o Skadarskoj kuli, da sam prosto morao da vidim njen iskrzani kamen i da se osvedočim postoji li tu, kao što se priča, mlečni beličasti trag… Ali vreme, ratovi i seljaci iz okoline u želji da podupru zidove svojih imanja rasturili su je kamen po kamen, i sećanje na nju čuva se samo u pričama… Kad to pomenuh, Filipe, jeste li vi toliko srećni da imate, štono se kaže, dobru majku?
– Kakvo pitanje – uzvrati nehajno mladi Englez. – Majka mi je lepa, vitka, doterana čvrsta kao čelik. Šta još da vam kažem? Kad izađem s njom, misle da sam joj mlađi brat.
– Tako je to. Vi ste kao i mi svi. Kad pomislim kako glupaci tvrde da našem vremenu nedostaje poezija, kao da ono nema svoje nadrealiste, svoje proroke, svoje filmske zvezde i diktatore. Verujte mi, Filipe, ono što nam nedostaje, to je prirodnost. Svila je veštačka, hrana ogavno sintetička, liči na one falsifikovane namirnice kojima se kljukaju mumije, a žene sterilizovane protiv nesreće i starenja prestale su da žive. Jedino još u pričama nekih naroda nalazimo ona stvorenja puna mleka i suza čije bismo dete s ponosom bili… Gde sam to čuo o pesniku koji nije mogao voleti nijednu ženu jer je u nekom drugom životu sreo Antigonu? Taj mi se sviđa… Tuce majki i ljubavnica, od Andromahe do Grizelde, načinile su me izbirljivim u odnosu na ove nesalomljive lutkice koje smatraju stvarnim.
“Izolda kao ljubavnica, a kao sestra Lepa Oda…” Da, ali ona koju bih želeo za majku, to je obično devojče iz jedne narodne priče, nevesta jednog mladog gospodara iz ovog kraja…
“Bila su tri brata, i behu se poduhvatili da načine kulu sa koje će motriti na turske zulumćare. Sami se behu dali na posao, uglavnom zato što je bilo teško naći radnike, ili zato što im je trebalo mnogo platiti, ili što kao dobri ratari verovahu samo svojim rukama; žene njihove, naizmence, donošahu im jelo. Ali svaki put kada bi s poslom uznapredovali dotle da krov ukrase vencem od trava, ponoćni vetrovi ili vile zagorkinje obarahu im kulu kao što je bog rušio Vavilon.
Mnogo je razloga zbog kojih jedna kula ne može da se obdrži; može se to pripisati neukosti neimara, zloj volji podloge, ili nedovoljnoj količini veziva koje drži kamen. Ali srpski seljak vidi samo jedan razlog za takvu nesreću: on zna da se kuća ruši ako se u temelje ne uzida muško ili žensko, čije će kosti do Sudnjeg dana držati na sebi to preteško kameno meso. Tako vam u Arti, u Grčkoj, pokazuju most u koji je uzidana neka devojka: kroz jednu pukotinu viri pramen njene kose i visi nad vodom kao kakva zlatasta biljka.
Tri se brata počeše zagledati sumnjičavo, pazeći da im ni senka ne padne na nedovršeni zid, jer, kada nema drugog, onda se u građevinu može zazidati i taj crni produžetak čovekov koji je, može biti, njegova duša, a onaj čija je senka tako zarobljena umire kao nesrećnik koga su pogodili ljubavni jadi.
Uveče je svaki od njih trojice sedeo što je moguće dalje od vatre, strahujući da se neko tiho ne prikrade s leđa, ne nabaci vreću na njegovu senku i ne odnese je upola zadavljenu, kao kakvog vranog gavrana. Volja za poslom bivala im je sve slabija, i strepnja, a ne umor, rosila je znojem njihova preplanula čela. Jednoga dana, najzad, najstariji brat pozva k sebi mlađe i reče im:
‘Braćo moja, braćo po krvi, po mleku i krštenju, ako ovu kulu ne dignemo, Turci će nam se opet, krijući se kroz trsku, privući do jezerskih obala. Nasilje će nad našim ženskinjem učiniti; očekivanu žetvu će nam u poljima popaliti; ljude će nam po voćnjacima na strašila razapeti i tako će se oni u hranu za gavranove pretvoriti. Braćo moja, mi jedan bez drugoga ne možemo, niti je potreba da se kida jedan od tri lista deteline. Ali svaki od nas ima nevestu mladu i bujnu, čija su leđa i ramena na težak teret naviknuta. Ne donosimo sami nikakve odluke, braćo moja: ostavimo Slučaju da izabere, jer on je ruka Gospodnja. Sutra u zoru ćemo uzeti onu koja dođe da nam donese hranu, i nju ćemo u temelje zazidati. Jednu noć vam samo tražim ćutnju, o mlađana braćo moja, i ne grlimo s mnogo suza i uzdaha onu koja od tri puta može izabrati dva kojima će na sunčevu zalasku još uvek živa koračati.’
Lako mu je bilo da govori tako, jer je u potaji svoju mladu ženu mrzeo i hteo je da je s vrata skine da bi na njeno mesto doveo jednu mladu Grkinju ruse kose. Ni drugi brat se na to ne pobuni, jer već mišljaše da svojoj ženi na povratku sve kaže, a jedino se najmlađi usprotivi, jer je zadatu reč uvek držao. Ali ganut velikodušnošću starije braće, koji se radi zajedničke stvari odricahu najdražeg što imaju na svetu, najzad i on popusti i dade reč da će te noći ćutati.
Vratiše se u naselje u onaj sumračni čas kada duh nestale svetlosti još uvek bludi nad poljima. Drugi brat uđe pod čador veoma zlovoljan i osorno zapovedi ženi da mu sazuje čizme. Kad ona kleče pored njega, on je nogama udari posred lica i povika:
‘Evo osam dana kako istu košulju nosim, i nedelja će doći a na sebe neću imati belo rublje da stavim. Dangubo prokleta, sutra da si zorom s kotaricom za rublje krenula na vodu i da tamo ostaneš do noći sa četkom i prakljačom. Makneš li se stopu odande, živa nećeš ostati.’
I mlada žena dršćući obeća da će ceo sutrašnji dan posvetiti pranju rublja.
Najstariji se vrati kući čvrsto rešen da ništa ne govori svojoj nadžak-ženi čija su mu milovanja bila nepodnošljiva i čiju okrupnjalu lepotu više nije cenio. No on je imao jednu slabost: u snu je često govorio. A te noći baš telom nadošla matrona ne mogade da zaspi, jer je u sebi prebirala u čemu se to nije dopala svome gospodaru. Kad najednom, začu ga kako brunda, navlačeći pokrivku na sebe:
‘Srce moje, srce moje u grudima mojim, brzo ćemo mi obudoviti… Kako ćemo mirni biti kada nas kameni zidovi kule rastave od garavuše…”
Ali najmlađi se vrati pod svoj čador, bled i pomiren sa sudbinom kao čovek koji je na svom putu sreo samu Smrt, s kosom o ramenu, koja odlazi da ubere svoju žetvu. On izljubi dete u kolevci, nežno uze ljubu u naručje, i ona ga cele noći slušaše kako joj plače na grudima. No tiha i uzdržana mlada žena ga i ne zapita otkuda tolika tuga, jer ga ne htede siliti na ispovest, niti joj beše potrebno da zna kakvi ga jadi more da bi ga tešila.
Sutradan tri brata zametnuše mace i pijuke i krenuše put kule. Žena srednjega brata pripremi kotaricu s rubljem i ode te kleče pred ženu najstarijeg:
‘Sestro – reče ona – sestro mila, danas je moj red da ljudima nosim hranu, ali čovek mi je moj životom zapretio da mu belo rublje izoperem, a kotarica mi ga je puna i prepuna.’
‘Sestro moja, sestro mila – reče žena najstarijeg – ja bih od srca rado odnela ručak ljudima, no mi se noćas neki đavo u zub uvukao… Uj, uj, uj, nisam ti za drugo do da sedim i kukam od bola…’ Na to ona neizobraženo pljesnu rukama da pozove ženu najmlađega:
‘Jetrvice naša najmlađa – reče ona – ženo mila od devera mlada, pođi umesto nas da ljudima odneseš hranu, jer put je dug a naše su noge umorne, i mi nismo više mlade i lagašne kao ti. Pođi, drago naše, a mi ćemo ti kotaricu napuniti svakojakim đakonijama, da te ljudi naši s osmehom dočekaju, tebe Glasonošu što ćeš im glad utoliti.’
I tako napuniše kotaricu ribom jezerskom medom zalivenom i grožđem korintskim, pilavom u vinovo lišće umotanim, sirom od ovce nemrčene i kolačima od badema. Mlada žena nežno predade dete u ruke svojim jetrvama i ode niz put, sama, s kotaricom na glavi i sudbom oko vrata, kao osvećenom medaljom, za ljude nevidljivom, na kojoj je samo bog ispisao kakva joj je smrt namenjena i na kojem mestu njegovog neba.
Kada tri čoveka spaziše iz daleka malu još nerazaznajnu priliku, potrčaše prema njoj, dvojica prvih nesigurni u uspeh svojih mudrolija, a najmlađi moleći se bogu. Najstariji proguta bogohulnu reč videći da to nije njegova garavuša, a drugi naglas zahvali bogu što je poštedeo njegovu pralju. Ali najmlađi kleče, obujmljujući rukama bokove mlade žene i, jecajući, zamoli je za oproštaj. Zatim se na kolenima dovuče do braće, zaklinjući ih da se smiluju. Na kraju, osovi se na noge i čelik njegova noža blesnu na suncu. Udarac maca po zatiljku odbaci ga, uzdahtalog, na kraj druma. Mlada žena, prestrašena, beše ispustila kotaricu i rasuta hrana se otkotrlja do čobanskih pasa. Kada shvati, ruke podiže ka nebu:
‘Braćo o koju se nikad ogrešila nisam, braćo po venčanu prstenu i blagoslovu svešteničkom, ne dajte me da umrem, no bolje dojavite ocu mome koji u planini nad plemenom starešinuje, pa će vam on hiljadu služinčadi poslati da ih na žrtvu prinesete. Ne ubijajte me: meni je život tako mio. Ne delite me kamenom debelim od dragana moga.’
Ali namah umuče, jer spazi da njen mladi gospodar, ukraj puta, ni trepavicama ne miče, i da mu je vrana kosa krvlju i mozgom umrljana. I tada bez jauka i suza pusti da je deveri odvedu do udubljenja u zidu kule: pošto je i sama znala da mora umreti, mogla je bar da se uzdrži da ne plače. Ali onog trena kada staviše prvi kamen pred njene noge u crvenim nanulama, seti se svoga čeda koje je poput malog luckastog kučenceta imalo običaj da gricka njenu obuću. Vrele suze potekoše joj niz obraze i stopiše se sa cementom koji je mistrija po kamenu razmazivala.
‘Vaj! noge moje – reče ona – vi me više na vrh brda nećete nositi, da svome dragom telo svoje što pre pogledu ponudim. Niti ćete svežinu potoka više saznavati: anđeli će vas, jedino, oprati na dan Vaskrsenja.’
Građevina od kamena i opeka naraste do kolena koja je pozlaćena haljina pokrivala. Uspravna u dnu onog okna, beše nalik na Mariju koja stoji iza svojeg oltara.
‘Zbogom, skuti moji – reče mlada žena. – Vi moje čedo više nećete njihati; sedeći pod lepim drvetom u voćnjaku koji hranu i senku daje, više vas neću ukusnim plodovima puniti.’
Zid naraste još više, i mlada žena nastavi:
‘Zbogom ruke moje malene, niz telo što se pružaste, vi više obede nećete spravljati, ni vunu presti, niti ćete se o grlu dragom sastavljati. Zbogom bedra moja, i snago ženska, koji više ni poroda ni ljubavi spoznati nećete. Zbogom, dečice, koju na svet ne mogah doneti, bracani koje ne stigoh sinu jedincu podariti, vi ćete mi društvo u ovoj tamnici činiti što mi mesto groba služi, i u kojoj ću uspravna, i bez sna, do Sudnjega dana ostati.’
Kameni zid naraste već i do grudi. I tada telom mlade žene prostruji jeza, a njene molećive oči uputiše pogled koji je govorio isto što bi i ispružene ruke.
‘Deveri moji – reče ona – ne zarad mene, no zarad mrtvog vam brata, na čedo moje pomislite i ne dajte da presvisne od gladi. Ne zaziđujte mi grudi, braćo moja, no mi pod vezenom košuljom dve dojke slobodne ostavite, i svakog mi dana dete donosite u zoru, u podne i u večer. Sve dok imam kapi života u sebi, one će kliziti do vrhova dojki da hrane dete koje sam na svet donela, a onoga dana kada mleka više ne budem imala, ono će dušu moju ispiti. To mi dajte, braćo zlodušna, i tako li postupite, ni moj voljeni gospodar ni ja nećemo vam prekora uputiti na onaj dan kada se pred bogom sretnemo.’
Braća, uplašena, pristadoše da ispune tu poslednju želju, i ostaviše za dva kamena otvor u visini grudi. Na to mlada žena prošapta:
‘Braćo moja, pred usta mi kamen zazidajte, jer se živi boje da ih mrtvi ljube, ali mi očima otvor ostavite da gledam hoće li moje mleko detetu dobro činiti.’
Učiniše onako kako je rekla, i napraviše poprečni prosek u visini očiju. U večer, kada ga je mati obično dojila, ponesoše dete prašnjavim drumom, omeđenim niskim i od koza obršćenim žbunjem, a mučenica pozdravi nailazak dojenčeta usklicima radosti i blagosiljanja namenjenih deverima. Iz toplih i nabreklih grudi poteče mleko i, kada se dete od iste krvi i mesa uspava na njenim grudima, ona zapeva glasom koji je prigušivala samo debljina kamenog zida. I čim joj čedo odvojiše od grudi, ona naloži da se odnese na spavanje, ali svu noć se topla pesma izvijala pod zvezdama, i ta uspavanka pevana na daljinu bila je dovoljna da dete ne plače. Sutradan više nije pevala, no samo slabim glasom pripita kako je dete provelo noć. Dan za tim ućuta, ali je još disala, jer joj se grudi, dahom ispunjene, neprimetno dizahu i spuštahu u kamenoj tamnici. Posle nekoliko dana dah joj zamre, kao i glas, ali nepomične joj grudi ne behu izgubile ništa od blagog obilja izvorskog, i dete usnulo u dubinama njenih dojki još slušaše njeno srce. Zatim i srce, uvek u skladu sa životom, proredi svoje otkucaje. Čežnjive joj se oči ugasiše kao odsjaji zvezda u presahlom bunaru, a kroz prorez se nazirahu još samo dve staklaste zenice. Onda se i te zenice razvodniše i načiniše mesto dvema dupljama u čijem se dnu nazirala Smrt, ali su mlade grudi ostajale netaknute i, pune dve godine, u jutro, u podne i večer, čudesno tečenje se nastavljalo, dok se dete samo ne odbi od sise.
Tek tad se zbrčkaše isušene grudi i na kamenoj ivici uskoro ostade samo gomilica praha. Nekoliko vekova raznežene majke posećivahu to mesto da bi prevlačile prstom niz počađaveli kamen po linijama koje je useklo čudesno mleko, a zatim nestade i sama kula, i težina svodova prestade da naleže na lagašne ženine kosti. Najzad se i lomne kosti rasuše, i sada na tom mestu stoji samo ovaj stari Francuz koji se topi na paklenoj vrućini, i koji svakoj pridošlici gudi tu priču, dostojnu da svakog pesnika nadahne istim suzama koliko i ona o Andromahi.”
U tom trenutku neka Ciganka, prekrivena prljavštinom ružnom i zlatastom, priđe stolu za kojim su sedela dva čoveka. U naručju je držala dete, čije su se bolesne oči nazirale ispod dronjavih zavoja. Ona se predvoji u struku, s onom bezočnom poniznošću koju ima samo otpadak bedni i kraljevski, a žutom suknjom kao da pomete po zemlji. Inženjer joj grubim pokretom pokaza da se udalji, ne obraćajući pažnju na njeno unjkanje koje se od molitvenog tona pelo ka proklinjućem. Englez je prizva da bi joj udelio dinar.
– Šta vam je, stari sanjaru? – reče on nestrpljivo. – Njene grudi i ogrlica vrede isto koliko i one u vaše junakinje. A dete koje je prati, slepo je.
– Poznajem tu ženu – odgovori Žil Butren. – Jedan lekar iz Dubrovnika ispričao mi je njenu priču. Već mesecima stavlja detetu na oči neke kužne obloge kojima mu draži vid i izaziva samilost prolaznika. Dete još vidi, ali uskoro će biti ono što ona i želi da bude: slepac. Toj će ženi onda biti osigurana zarada, i to za ceo život, jer voditi brigu o bogalju unosno je zanimanje. Ima majki i majki.
(iz knjige: “Osmeh Kraljevića Marka”, prevod Đorđe Dimitrijević, Sumatra, 2021)
(kaver fotografija – Bernhard De Grendel, 1982)
