Aleksa Bošković je jedan od najaktivnijih mladih stvaralaca među članovima Kluba “Prejaka reč”. Po obrazovanju je master matematičar, po zanimanju data analitičar, a poeziju i prozu piše na srpskom i engleskom jeziku. Sa Klubom sarađuje već preko 10 godina. 2023. godine osvojio je treće mesto za poeziju na konkursu “Studentsko pero” a 2024. godine je sa pričom “Tri neprospavane noći Vidine” skrenuo na sebe pažnju žirija na konkursu “Službenog glasnika”, koji je njegovu priču odabrao za objavljivanje u zborniku.
Petak je. Svako ogledalo u mojoj kući je slomljeno. Iza svakog ćoška vrebaju krhotine mene, posmatraju me poput mušice koja oseća zadovoljstvo izazvanog svraba koje prati lutajući miris slatke krvi iz raščešane rane. Vrebaju mušice u hodniku, kraj ulaznih vrata. Vrebaju iznad lavaboa u kupatilu. Vrebaju sa stola za šminku. Vrebaju na dnu moje tašne.
Nenamerno sam zaobišla poledicu na stepeništu. Žurila sam da uhvatim trideset dvojku. Kafu sam ispila za svojim stolom, bez šećera, ali sa sećanjem na zadah gospođe sa autobuske stanice koja je čekala dvadeset devetku i jela svoj burek. Dugo nisam jela burek i čekala sam trideset dvojku. Gospođa je mogla nekad biti lepa. Ogledala u njenom stanu sigurno niko nije razbijao, zato je mogla i biti lepa u svojim ofucanim farmerkama i uflekanom kaputu. Barem me je podsećala na nekog lepog. Ostatak radnog vremena ću, između poziva punih žalbi, u svom rokovniku pokušavati da probudim lepo lice gospođe iz dvadeset devetke i razlučim ga od lepog lica žene koju sam poznavala dok sam išla dvadeset devetkom.
Otvaram prozor dnevne sobe, poslednji tračci zalaska šunjaju se kroz večernji smog. Miloša nema već drugu nedelju, ali ostaviću hranu na simsu prozora. Možda je otišao preko susednih terasa do nekog od komšija, ili je možda otišao da poseti dalju rodbinu. Tu sam stajala dok se nisu ugasila svetla sa okolnih prozora.
Na desnoj strani kreveta, ležim na desnom boku jer me rana na levom previše svrbi. Pod bledom mesečinom nazirem obrise boce alkohola, tube vate i sterilne gaze i nekoliko praznih, polupunih i punih kutija analgetika, i jednu ustajalu čašu vode. Čujem zujanje mušica kraj reke. Na kraju mutnog vidnog polja svesna sam da postoji jedan orman koji je napunjen kada sam došla u ovaj stan, potom je sva odeća uredno složena u kofere, a onda raspakovana i bačena natrag. Svesna sam ga, ali ga ne vidim. Kofere sa čistim točkovima prodala sam za trećinu nabavne cene nekoj studentkinji koja nije htela da ih uzme a da mi ne plati. Mislim da se plašila da ću joj na pola leta zatražiti kofere natrag, a ona će zbog savesti morati da okrene avion i vrati mi ih. Onda bi i njena odeća morala da bude raspakovana i bačena natrag u orman.
Skoro je pet ujutru. Misli o bilo kakvom snu su napustile jastuk. Potražiću opet Miloša na šetalištu. Toplo svetlo uličnih lampi trijumfalno stoji naspram neba na kom se prvi zraci sunca muče da oslikaju novi dan. Ne čujem mačke, čujem mušice. Sveže obnovljena, već napukla staza prostire se od senke do senke, sve do supermarketa. Samo poneka zaleđena bara nenametljivo pokušava da poremeti pravolinijsku putanju kojom sam krenula. Kupujem veknu hleba i hrskave poslastice sa lososom koje Miloš najviše voli. Kroz blato do ulaza zgrade vodilo me je belo perje rasuto između tragova borbe urezanih u zemlju. Okružen crvenim perjem, ispred stepeništa spavao je rasporeni golub. Otvoren i prazan grudni koš je još desetak minuta nemo slao vrele dimne signale ka rasvetljenom nebu. Ulične svetiljke su, po običaju, izgubile svoj rat i ugasile se. Izvadila sam dve poslastice od lososa i stavila ih u grudni koš goluba.
Subota je. Nisam spavala. Na simsu, još uvek puna činija hrane. Doručkujem dva parčeta hleba. Nemam stolnjak, jedem nad otvorenim, poluotvorenim i zatvorenim knjigama čija se slova više ne razaznaju od prašine koja skriva njihove obline i naizgled beskrajne prostore između njih.
Išla bih na plivanje, idem na kafu. Svratila bih do knjižare, svraćam do kineske radnje po stolnjak. Zastala bih da ostavim koji dinar devojci koja na minusu svira violinu, zastajem da kupim oljušteni suncokret. Stigla bih peške u jedanaest, stižem autobusom u jedanaest i dvadeset. Čekala bih da se upali zeleno svetlo, čekam da prođe nekoliko najbližih automobila. Zvala bih Marinu, Veru, Isidoru, zovem konobara. Naručila bih kapućino, naručujem kapućino. Bela krila mlečne pene uznemirena mehurima koji plivaju na površinu i pucaju u slobodi, umiru na mojim usnama.
Sa druge strane stakla, ljudi sklapaju i rasklapaju kišobrane. Iza mog neočešljanog odraza sedi očešljana gospođa, možda baš ona iz dvadeset devetke, sveže je zatvorila svoju veliku knjigu i ushićeno se pozdravila sa drugaricom koja bi isto mogla da se vozi dvadeset devetkom. Zagrljaj traje dok autobusi dolaze na stanicu. Do kuće, opet, hvatam trideset dvojku.
Ispod stola prostirem svoj novi stolnjak, jedem tri parčeta hleba sa paštetom. Svaku mrvu skupljam i ubacujem u papirnu kesu punu suncokreta, koju ostavljam otvorenu na vrhu prašine koja štiti knjige. Otvaram prozor dnevne sobe i čujem kako se stranice knjiga stresu pod hladnim noćnim vazduhom. Zaključavam se u spavaću sobu.
Na desnoj strani kreveta ležim na desnom boku jer me levi previše boli. Iz rane koja ide od kolena preko karlice do tik ispod zatvorenog grudnog koša, isijava toplo svetlo uličnih lampi. Svetlost se prostire kroz tkiva, najpre obasjavajući levu butinu i cevanicu, potom stomak, pa preko njega desnu nogu. Okrećem se na leđa. Svetlost nastavlja da putuje, sada u dugoj spirali, leva strana grudnog koša, počev od dva kičmena rebra, potom tri lažna rebra, pa onda od sedmog do prvog rebra i preko njih do desne strane grudnog koša, niz sedam rebara, tri lažna rebra i dva kičmena rebra. Tako u krug, težeći ka grudnoj kosti koju štite misli o poslasticama od lososa. Pratim bol vrhom kažiprsta. Ne vidim ni kutiju analgetika, ni čašu vode na stočiću. Nisam svesna dnevne sobe i stola za ručavanje sa druge strane vrata. Nisam svesna ni garderobera, ni nabacane odeće. Svesna sam bola i mnogookih mušica koje zuje poput kakvog neumoljivog budilnika. Sviće, ulične svetiljke i ja iznova gubimo bitku. Ostajem u krevetu do oko podneva.
Nedelja je. Nisam spavala. Suncokret je rasut preko knjiga čija slova je otkrio noćni mraz. Sve mrvice su pokljucane, ostala je samo šaka suncokreta. Do prozora vodi me belo perje. Na simsu još uvek stoji činija puna hrane. Stresam perje i prašinu sa štapa i odmeravam ga kako mi stoji u ruci, nekoliko dana nije korišćen i ja brzo gubim stare navike.
U grudima goluba kojeg je neko odgurao malo dalje od ulaza još uvek kucaju dve poslastice od lososa. Hvatam taksi do Ivanove ordinacije. Nedelja je, dva sata posle podneva.
“Dobar dan Vido, kako ste danas?”, upitao je Ivan dok sam ulazila u ordinaciju. Ivan je sigurno pešačio do svoje ordinacije.
“Nenaspavano.”
“Pretpostavljam zbog bolova?”, njegova ruka je unapred odgovorila formularu koji je popunjavao.
“Između ostalog, da, zbog bolova.”
Vrhovi njegovih prstiju dobovali su po papirima, ispod papira, čulo se zujanje.
“Da li ste pokušali da primenite neke od predloga do kojih smo došli na prethodnim sesijama.” Uvek smo predlagali, nije dozvoljavao sebi da predloži ništa.
“Nisam. Zapravo, izašla sam juče na kafu.”
“To je dobar prvi korak”, zastao je da bi zaustavio ironiju koja je želela da se prevali preko jezika. “Pretpostavljam da ste išli sami.”
“Da.”
“Niko nije imao vremena da Vam se pridruži? Ili nikog niste pozvali?”
“Nisam zvala. Ivane, znaš da bi – bih – znaš da bih volela da popijem kafu sa nekim, ali nemam snage. Jedina osoba koju viđam i sa kojom pričam poslednjih šest meseci si ti. Ne umem da posle toliko duge pauze samo pozovem nekog od njih. Šta da kažem? Šta uopšte mogu da kažem? Izvini što se nisam javila šest meseci, da li si možda za kafu? Smešno.”
Za sekundu je dao prostor zujanju da se proširi i preuzme ulogu trećeg sagovornika, zlonamernog prevodioca među nama.
“Da li ste primetili da često mešate bih i bi?” Ovaj put ironija se otrgla i skotrljala preko jezika, predugo smo se nekad davno znali da bi distanca formalnosti, pacijent-doktor, uvek ostala na očekivanom, profesionalnom nivou.
“Sa glagolom biti imam poteškoća od kada sam bila dete. Čini mi se da nisam bila u školi kada su nas učili o deklinaciji tog vražjeg glagola biti.”
Za sekundu je dao ovaj put prostor smehu da nakratko zauzme treću stolicu u kancelariji i otera bestelesno zujanje koje Ivan kao da nije čuo.
“Šta biste rekli da Vam se neko od prijatelja javi?”
Nisam želela da dam odgovor na pitanje. Na trećoj stolici, opet je sedelo zujanje.
“Da li ste fotografisali nešto skoro? Čitali nešto novo? Ili možda staro?”
“Razmišljala sam da se vratim knjigama koje sam počela da čitam ranije, želim da ih dovršim pre nego što počnem nove.” Ovo je pitanje na koje sam imala želju da odgovorim.
“Lepo je vratiti se starim, započetim stvarima. Čekaju nas ispod sloja prašine, pretpostavljam da to jeste neka vrsta utehe.”
Ostatak sesije smo proveli u složnoj tišini. Besno zujanje nije imalo šta pogrešno da protumači ni u jednom smeru. Jednako ravno kao i svaki put u poslednjih šest meseci, pozdravili smo se i dogovorili sledeći termin za dve nedelje. Ivan je sledeći vikend išao sa verenicom na zimovanje, mada verujem da mi neće pričati detalje kada se vidimo u našem dogovorenom i formalnom terminu.
Ispred ulaza sam stala da opet pogledam goluba. Ostala je jedna poslastica od lososa. Na simsu činija sa hranom je bila puna, poslednje semenke bile su pojedene. Belo perje pokrilo je slova na zatvorenim, poluotvorenim i otvorenim knjigama na stolu. Stavila sam jednu od pročitanih knjiga da drži prozor otvorenim.
Sva ogledala u mom stanu biće prazna jednog dana, iskoristiću ih kao ramove za fotografije Miloša koje imam i možda za one koje još uvek nemam. Stajaću večeras kraj otvorenog prozora dnevne sobe i gledaću ka golubu. Hladan vazduh doneće maglu i sakriti ulične svetiljke. Neću moći da vidim goluba, ali biću svesna da je tu. Celu noć ću čekati da čujem korake koji će pojesti i drugu poslasticu od lososa. Neću čuti mušice. Isprazniću činiju sa simsa i vratiću se do prozora. Treptaji sunca kroz maglu vodiće svakodnevnu bitku sa svetiljkama.
Biće ponedeljak. Neću spavati.
(U objavi su korišćene slike Fride Kalo.)
