Zbirka priča „U čekaonicama“ Dragane Todoreskov ovenčana je Nagradom „Stevan Sremac“ koja se dodeljuje za najbolju knjigu priča ili roman u prošlogodišnjoj književnoj produkciji. Autorka je ovo priznanje dobila prošle godine, za knjigu priča objavljenu 2023. godine u izdanju No rules izdavaštva. Iako u podnaslovu stoji: „istorija ženskih mentalnih poremećaja“, što nas upućuje na tematski okvir koji možemo očekivati, knjiga je mnogo šira i dublja od toga, zahvatajući ne samo problematiku međuljudskih odnosa (koja uključuje odnose sa roditeljima i decom, poslodavcima i šefovima, medicinskim osobljem itd), već i čitav dijapazon tema, kako socijalnih i (anti)ratnih, političkih, psiholoških i slično.
“Podnaslov ‘istorija ženskih mentalnih poremećaja’ ne otkriva odmah u kojoj su meri junakinje proznog prvenca Dragane V. Todoreskov izmanipulisane, ne dopušta da naslutimo kako su se zatekle ‘u čekaonici’ za neki bolji život, kako su neke od njih u svojim zanosima stigle do samoće, poraza i zabrane prilaska muškarcu svojih snova.
Koliko ih god remetili nelojalni ljubavnici, nepouzdani prijatelji, posesivna porodica, brutalni poslodavci i neutaživa potreba za ljubavlju, one opstaju, grozničave ali ponosne. Kroz krize prilagođavanja i oseku optimizma probijaju se u pratnji svojih psihoterapeuta, kojima je dodeljena uloga dobronamernog i nemoćnog, ali nekompetentnog boga. Žiri posebno ističe stilsku, tematsku i jezičku izbalansiranost knjige ‘U čekaonicama’”, saopšteno je u obrazloženju žirija za dodelu nagrade. Žiri su sačinjavali Vladislava Gordić Petković (predsednica), Mihajlo Pantić i Stana Dinić Skočajić.
Izdvajamo jednu priču iz nagrađene zbirke.
DIVAN JE KIĆENI SREM
Vijek oca ljubit – to je, kćeri, tvoja ćud.
Euripid
Marka sam upoznala u proleće 2006, preko zajedničkog poznanika, prelamača. Iza sebe je imao nekoliko objavljenih knjiga, uglavnom na temu istorije Srema, svog sela i svoje porodice. Prilikom razgovora u kafiću (Dunavska ulica, Novi Sad) objasnio mi je da mu je potreban biograf, neko, kako je rekao, pismeniji od njega, ko bi njegovu životnu priču pretvorio u zanimljivo i čitko štivo. Tih sam dana (a i meseci) bila u dosta teškoj finansijskoj situaciji jer sam obavljala samo honorarne poslove u jednom dnevnom listu i povremeno lektorisala za uglednu izdavačku kuću koja je, kao što to često biva u našoj zemlji, prilično kasnila sa uplatama. Stalnog posla nije bilo na vidiku, a penzija moje mame, nekadašnje gimnazijske profesorke, nije joj omogućavala da mi bogzna koliko pomogne, iako je ona za to bila više raspoložena nego ja. Navikla sam da živim skromno, ali trebalo je platiti kiriju i račune, pritom nešto i pojesti. Stoga sam pristala da budem životopisac ovog neobičnog neznanca koji mi se, zašto da krijem, odmah učinio simpatičnim. Ako bih morala da ga opišem, rekla bih da liči na jednog francuskog glumca iz filma Skriveno, koji sam gledala baš te godine, neposredno pred naš prvi susret. Da je, kao taj čovek čiju porodicu uhode nepoznati ljudi, lep na nesvakidašnji način, možda čak lep i nije prava reč, nego markantan, izražajnog lica.
Suncem okupan dan! Ova devojka me podseća na nekog, možda na neku moju davno zaboravljenu i potisnutu simpatiju. Isprva tiha, kasnije sve smelija, postavlja mi pametna pitanja i smeje se mojim šalama. I ja imam trideset godina, opet sam mladi zavodnik, lepotan, svoj, skačem sa spruda u Savu, zagnjurim se duboko, duboko, onda izlazak iz vode i udah, snažan, svežina mi obuzima celo telo, topim se od miline, topim, pa iznova plivam i zagnjurim se, još, još. Sa svakim zamahom ruku postajem sve snažniji, vidim stvari, ne, osećam ih, razumem ples rečnih riba i malenih školjki što će svoj vek okončati na obali, u pesku, otklapaju se u melodiji koja me miluje, nepoznata i nova, a posve moja. Srsi me prožimaju, u grču sam, da li ovako izgleda smrt, i ako da, da li je to smrt pravednika, ne, to mora biti smrt pravednika, grešnici pate i muče se a ja sam spokojan, uljuljkan u rečnu dubinu, zvuk melodije i sila uzajamnosti koje se ne mogu rešiti, koje se ne želim rešiti, neka traje, neka traje…
Marko se, kao i moja mama, nedavno penzionisao. Po struci je arhitekta. Voli književnost i tokom razgovora, u kojem smo gotovo sasvim isključili našeg posrednika, primetila sam da ima dosta široko obrazovanje. Međutim, ono što mi se posebno dopalo u vezi sa njim bila je činjenica da je iz Srema, baš kao i moj tata. Moj voljeni, upokojeni tatica koga sam sanjala gotovo svake noći, u snu se sa njim prepirala, grdila ga, a zatim ga nežno milovala po osedeloj kosi i plakala… Dešavalo se da se i probudim jecajući, pitajući: Kako si mogao? Zašto si otišao? Zašto si me ostavio? Nismo se tako dogovorili… Sećaš se šta si obećavao?Samo ti i ja i niko više. Ni Milena, ni mama, niko… Pitanja bez odgovora odjekivala su tupo u mračnoj sobi mansarde bojeći moje dane u mračne tonove. Evo, trideset mi je godina, a od svoje petnaeste se ljutim na njega. I postavljam pitanja na koja nema odgovora, na koja nema ko da odgovori, ponekad se samo privijem uz mamu i ona mi kaže: Imaš mene i Milenu, pusti, to su ti muškarci… Čim se uhvati za suknju, zaboravi na decu…
Tad moja vila preda me stanu… Kako si tako fasciniran, pita Jelena, kažem: ona je tako mudra, zna šta da pita, zna kada da uspori priču, vrati me kada odlutam… Da sam mogao tako pričati sa svojom kćeri… Sada nešto govori ali ja je više ne pratim, daleko sam, objašnjava mi rukama, pali cigaretu, na licu (čelu) joj vidim boru, i mislim, mila, koliko li će ih biti, za godinu dve i ti ćeš se pitati zašto vreme neumoljivo gazi, želećeš da ga usporiš ili da ga ubrzaš u zavisnosti od toga da li si sretna ili ne, brzo uvlači dim i još brže ga izbaci iz sebe, kao da se plaši, sva je u udisaju i izdisaju, dok trepneš proći će tvoja mladost, kao i moja, kao i svačija, razdvojiće nas to što nas sada spaja, ovi trenuci koje dajemo jedno drugome, ovi trenuci su teški kao kamenje natrpano u džepove i vuku nas ka dnu, ka rečnom mulju, kad prestanemo da plivamo ne plutamo nego se davimo, i onda više nije važno da li je reka plava od neba ili zelena od krošnji drveća, posmatrao sam Savu mnogo puta i rekao bih da je ona samo odraz, samo površina ogledala, samo vreme koje nas zavarava da smo ono što nismo… Večni…
Marko nije od tih i takvih muškaraca koje moja majka prezire jer su svoju decu skrajnuli zarad žene koja ih nije rodila. Naprotiv, njegov je podvig u neku ruku jedinstven i o njemu će mi pričati kasnije, u vreme kad naši razgovori postanu sve neformalniji, a naši susreti rezultat sve veće potrebe da razmenjujemo priče i ispovedamo se jedno drugom, kao da smo na nekoj atipičnoj psihoterapiji u kojoj je osoba u isti mah i pacijent i terapeut. Saznala sam da je živeo u jednom gradu u Bosni, u kasabi, kako ju je zvao, odakle je poticala njegova prva žena koju je upoznao tokom studija u Ljubljani. Pa Vi, Marko, još samo za Makedoniju niste bili vezani, sve ste republike bivše SFRJ obeležili nečim ličnim, u šali sam mu jednom rekla. Elem, nakon nekoliko godina braka u kojem je dobio dvoje dece (ćerka je moje godište, a sin tri godine mlađi), pod budnim okom svoje tazbine i čitave kasabe gde su on i njegova životna saputnica važili za jedan od najlepših, naizgled i najsrećnijih parova, Marku je dojadila harmonija koja je počivala na nadziranju i povremenom kažnjavanju za poneko nedokazano neverstvo, pa je rešio da digne sidro i vrati se u Srem, svojima. Ali, nikako bez dece. I tu je ovaj neobični čovek, koji je znao da ne postoji taj Centar za socijalni rad koji će mu dodeliti starateljstvo, a sa druge strane, duboko ubeđen u to da je bolji i privrženiji roditelj od svoje supruge, odlučio da izrežira neverstvo sa kućnom pomoćnicom i primora svoju lepšu polovinu da ga napusti. Kao što je i pretpostavio, otišla je kod svojih roditelja, ali sama. Pod izgovorom da vodi decu na vikend u Srem kod bake i deke, Marko je iz Bosne došao u zavičaj.
Sećam se želje, hteo da se bacim u onu brzu reku, da potonem, bio sam mlad, baš mlad, i mnogo nesrećan, imao sam svoju decu uza sebe, a tražio sam još, još života, još plutanja, još izazova, i činilo se da sam tako naglo ostario, da sam sed (a nisam to bio), kao osuđenici na smrtnu kaznu koja se ima izvršiti u rano jutro, a njima je ostalo svega par sati, i nagrnuće svetina, da gleda i da se naslađuje, a ja ću drhtavim glasom, ali teatralno reći: O, dobri hrišćani, gledajte moj kraj i neka vam moj život posluži kao primer… Onda će mi dželat reći kako da se namestim da bi oštrica precizno razdvojila moju glavu od tela, sve te žilice koje pulsiraju, koje se prepliću kao mamino klupko konca, boleće verovatno ali biće kratko… Doveo sam ih u Srem, u H., a ja sam stajao na obali Save i nešto me je neodoljivo vuklo ka dnu, da li da uronim u mulj tako da ne mogu da se otkoprcam kada to budem hteo ili da samo prestanem da udišem, kako se umire, nemam koga da pitam, uskoro ću upoznati Jelenu, ali ja to ne znam, proteći će decenije pre nego upoznam ovu devojku što sada sedi i uvlači dim cigarete na tako falš način da se pitam da li je svesna toga da nije ovladala tehnikom pušenja, ili to namerno tako radi, kako god, mogao bih satima i satima da je posmatram u toj kamuflaži, u toj priči koja i nije priča nego više dramski komad, gluma, ja ne pušim ali voleo bih da to radim na isti način na koji i ona, samo da sebi stvaram iluziju…da sam u nekoj mračnoj čekaonici, sam, i da je u toj čekaonici zabranjeno pušenje, a ja da halapljivo uvlačim dim… Daću joj novac, danas ću joj platiti prvu ratu, koliko god bude htela, samo da posmatram kako glumi život, kako glumi večnost…
Pošto je, prilikom dolaska u Novi Sad u potrazi za poslom upoznao svoju sadašnju suprugu Jelenu i nakon nekoliko sastanaka zaključio da bi sa njom mogao ostvariti miran porodični život, Marko se oženio. Sigurna sam, iz svog iskustva, da njegovoj deci nije bilo lako da gledaju kako relativno nepoznata žena zamenjuje njihovu živu i zdravu majku. Ali, za razliku od mog tate, koji nije umeo da se postavi kao odgovoran otac i koji je mojoj maćehi dozvolio da odlučuje umesto njega, čak i po pitanjima mog vaspitanja (bio mi je, na moje insistiranje, staratelj i ostali smo u stanu koji su mama i Milena napustile), Marko je uspeo da približi i na okupu drži ranjiva i međusobno nepoverljiva bića – svoju decu, svoju novu ženu i njenog sina iz prvog braka. A ja sam, par godina nakon njegovog naseljavanja u Novom Sadu, promenila adresu i došla da živim kod mame, dok su moji nesporazumi sa tatom eskalirali u višegodišnje uzajamno optuživanje, svađe, pa čak i teške reči i obostrane uvrede. Jednog dana mi je bio sve na svetu, a već sledećeg me je izneverio i niko nikada, činilo mi se te 2006, nije uspeo da ispuni tu zjapeću rupu, taj ponor u koji sam zurila isuviše dugo da je i on počeo gledati u mene. Česte posete psihoterapeutu, problemi u školi, cuganje sa društvom, menjanje momaka, obeležili su moju mladost, da bih tek kasnije, uz veliku pomoć svoje mame, shvatila važnost obrazovanja i prionula na učenje i polaganje ispita. A nakon diplomiranja, šta me je čekalo u zemlji Srbiji? Neizvesna budućnost, korupcija, stranačko zapošljavanje i konstantni osećaj da su me zbog urođene ili stečene stidljivosti, nesnalažljivosti i nesigurnosti, prevazišli gori od mene.
Nisam video ništa pred sobom, nisam imao nikakvu predstavu o tome šta ću i gde raditi, sve mi je bilo nedostižno (baš kao njoj sada i jedva čekam da vidim njen izraz lica kada joj dam novac, njene oči, zelenoplave, raširiće se od zadovoljstva, pogledaće me toplo i sa zahvalnošću, reći će, izvinite, ali ja još ništa nisam stavila na papir, nisam prekucala naš intervju, ali zar je to važno, verujem ti, mila), elem, znao sam da, ako ostanem ovde, završiću u pijanstvu i beznadežnosti, biću seoski bećar, a moja deca će svedočiti moju propast, zacelo će se i ona sama ukopati u ovaj mulj, u ovu nepravednu igru što je Sava igra sa Gomolavom grabeći za sebe njene slojeve, nanose, otimajući joj život, isisavajući ga polako ali nezaustavljivo, i mi ćemo, baš kao i Gomolava, biti izgubljeni da nas više niko ne nađe, bićemo bledi od straha pred strašnim sudom svetoga Klimenta koji će nas posećivati kao da je demon, stajati nam na grudima i daviti nas, kao moja nečista savest, imam strah od budućnosti i nemam kada da uprem pogled, osim u dno vinske čaše, a vina ima u izobilju, uvek ga je bilo jer ovo je Srem, a Sremci su poznati po…
Nakon nekoliko susreta i ispovesti koje sam snimala diktafonom, Marko me je pozvao da sa njim posetim njegovu nekadašnju kuću u Sremu. Bila sam uzbuđena što ću, na putu za H., proći kroz rodno mesto mog tate, ali na Markovo pitanje da li možda ja želim njemu nešto u tom selu da pokažem ili da mu ponešto ispričam, odgovorila sam da tamo nema ničeg zanimljivog i da čak ni grobovi moje bake i deke, koje nažalost, najviše pamtim po tome što su me osuđivali kada sam napustila tatu, nisu vredni posete. I tako smo se, bez zaustavljanja, zaputili pravo u H.
Sedim sa Jelenom u zadimljenom lokalu, slučajan susret, ne ništa nije slučajno, reći će Jelena, bili smo tako mladi, kao ova devojka sada, i tako ranjivi, pričamo do kasnih sati, povraćamo svoje bivše živote po kariranom stolnjaku, svoja bekstva, moje iz kasabe, njeno iz provincije u brdima Crne Gore, ova devojka nema gde da beži, o tako bih je poveo da sa mnom obiđe planetu nekoliko puta ako treba, sve dok ne kaže dosta je, sad mi se jako vrti u glavi jer sam se dugo šetala ukrug, zaustavite zemlju, silazim, i gle! Odjednom, znam, svlačim košulju i skačem u Savu, okupaću se a onda spakovati stvari i odoh, naći ću posao arhitekte i neću biti pijanac kao njen tata koji ju je napustio, uzeću svoj život, zgrabiću ga i neću mu dati da se otme, a on će se koprcati, reći će: još jednu čašu, još samo jednu, još ovu noć, još par ženski i gotovo, cvileće, boleće ga, ali ne, ne dam ti, došli su gosti iz Kasabe, moji stari znanci, vi možete popiti samo mleko, Marko takođe, pa razlaz, reći će Jelena i to će biti ono što mi treba, to će biti onaj život koji se otimao, sada zavezan hiljadama čvorova, upakovan kao poklon nekom drugom, nekom ko nisam ja, deci, Jeleni, mojim roditeljima umesto briga, biće to poklon, caput, adio, a na izlazu iz H. pogledaću u nebo, noć će biti vedra i videću kako mi se u daljini jedna zvezda drsko ceri, kaže, popij još nešto, ostani još malo, nikud ne žuriš, snaći će se i bez tebe, odbolovaće te kada te dovedu bez svesti, jak infarkt od prevelike količine pića, evo te, u jarku si, nisam, odlazim, rodna zemljo, laku noć…
Kako da opišem neizrecivo? Kako da pričam o tuzi koja nije moja, a koja me je dotakla kao što svako emotivno biće dotakne tuđa muka, tuđa nesreća: žao ti je, ali ne boli. Sećam se da su devedesete bile godine nemaštine, ispraćanja sinova i braće na ratište u Hrvatsku i Bosnu, ispiranja mozgova od strane državne televizije. Rat je bio versko-propagandni, znala je da kaže moja mama. Kad smo svi tako poludeli?, pitala se. Bila sam zaokupljena studiranjem, ali su do mene dolazile jezive vesti, što preko tv-ekrana, što od poznanika koji su već pobegli u neku od zemalja Evropske unije. Mislili su, vratiće se kad se na Balkanu smire strasti. Ali strasti se nisu smirivale čitavu deceniju: bombardovanje, pa velika pobeda naših snaganad NATO-falangom. Konačno, svrgavanje diktatora, tihi i lepo vaspitani, katkad i neupućeni doktor nauka koji posećuje pozorište i operu. Kratkotrajna nada, tek par godina, pa ubistvo premijera. Moje je ime Legija jer mi smo mnogi, kaže čovek opsednut demonima u Novom zavetu. U isto vreme u, kako je rekao krvavo proleće, Vojvoda odlazi u Hag, gde se izjašnjava kao nedužan po pitanju proterivanja i zastrašivanja Hrvata iz vojvođanskih mesta. A samo par godina pre narečene, nemile decenije, Marko, uspešni novosadski arhitekta i dojučerašnji najbolji kolega, a već sutrašnji narodni neprijatelj i izdajnik jer je rođen nepodoban, kao Hrvat, degradiran na poslu (treba li to uopšte pominjati?), završava novu kuću u svom selu gde namerava da se vrati nakon penzionisanja. Sve je sada onako kako je trebalo da bude: deca su porasla, studiraju, Jelena je supruga sa kojom planira da dočeka nastupajuće godine, vodi umeren život, uzoran je građanin, redovno posećuje majku u H., dobar je otac, dobar muž, brižan sin.
Sanjam kako plivam u Savi, ali njena voda je mutna. Ništa se ne čuje okolo: ni ptice, ni ljudski glasovi, kao da je sve zamrlo. Teško se probijam do druge obale, bole me ruke i noge od gotovo pa uzaludnih zamaha, a znam da, ako zastanem, mogu samo potonuti. Odjednom, vidim da je boja Save neobično siva i shvatim da se u njoj ogledaju oblaci koji najavljuju salauku.Moj dolazak na drugu obalu zakomplikovaće stvari – kada počne nevreme, neću imati gde da se sakrijem. Uplašen sam, ali nemam glasa kojim bih pozvao u pomoć, ispuštam samo zvukove nalik na krkljanje, na šištanje. Svuda je i dalje teskobna tišina. Ječim. Budim se, obliven znojem. Počelo je, znao sam. O, mati. To danas strašno lažan Uskrs svanu. To recitujem, a ona se smeška, kaže: Krleža, i meni je Pieta omiljena. Gledam njene prste koji drže cigaretu – dok uvlači dim, usne su joj skupljene, kada ga izbaci, istura donju usnu, kao da želi da nasmeje onog ko je posmatra, voli da pravi grimase, to sam primetio, i još ima ono držanje stidljive devojčice pri susretu, a kako razgovor odmiče, tako se opušta, prepušta, uranja u priču, ne mora ni da snima niti da zapisuje, meni je važno da pažljivo sluša dok pričam i da me netremice posmatra, kao da sam centar univerzuma ili neko ko joj, umesto tričavih 300 evra, može ponuditi kartu za večnost.
Ne znam kad sam počela da mu se divim. Mislim da je elemenata za to bilo već pri prvom susretu, ali znam, sasvim pouzdano, da mi je postao toliko drag da nisam mogla da zamislim život u kojem ga ne bi bilo. Sedeo bi i, katkad tiše a katkad glasnije, pričao svoju priču posmatrajući me pažljivo, kao da proverava da li ga slušam. Mnogo sam pušila, sećam se, cigaretu za cigaretom, bila sam nervozna i zbunjena i dosta sam se kezila i smejuljila, onako blesavo, kao da sam želela da mu dam do znanja da ne samo što slušam, nego i učestvujem u događajima koje mi priča. Sve do H. Nakon toga više ništa nije bilo smešno, samo tužno. Uostalom, nije li tuga bila jemac mojih osećanja? Neko je rođen da voli lako, neko da mrzi žestoko, a neko da život provede u melanholiji i seti. Takav štimung bio mi je najbliži, bio je moje biće, bio je ja. A kada melanholik zavoli, on ne folira, on se daje ceo. I tako sam postala sinonim za ljubav. Uostalom, možda je baš ljubav ono što je nedostajalo ovom selu koje je toga dana i samo delovalo setno. Nekako tiho, možda utišano. Kao silom udata devojka.
Rekli su nam da je došlo vreme da pakujemo kofere i napustimo naše kuće. Našu zemlju, koju smo vekovima obrađivali, mi, Klimente, što smo se sa Prokletija spustili pre tri stoleća, bežeći od Turaka, premda smo bili poznati kao hrabro pleme. Pošli smo u bolji svet, u civilizovano društvo, da čuvamo granice hrišćanske zemlje. A bežali smo i pre deset, dvanaest godina, ali od koga? Od suseda, od drugova iz đačkih klupa, od ludila i mržnje koja je obuzela njihove duše, bežali smo da bismo ispunili nekakav reciprocitet, bežali u nepoznata, takođe trusna i ranjiva mesta. Psovali su nas na našem jeziku, zvali nas ustašama poznatim po svojim nedelima, po skrivanju municije i pomaganju hrvatske vojske u ubijanju i progonu Srba. Ćutali smo, zanemeli, kao kad je počeo rat, ćutali smo najviše mi u mešovitim brakovima, mi, čija deca nisu mogla sa sigurnošću da kažu ko su, a bilo je takvo vreme da su morala na brzinu odlučiti, mi, koji smo samo želeli da živimo mirno i da se molimo našem Bogu, koji je u svemu bio sličan vašem, ćutali smo jer smo se plašili, iako nismo bili krivi, i iako nismo slali decu niti u jednu vojsku već smo ih čuvali od rata i ratišta, ćutali smo jer smo mislili da ne smemo da vređamo emocije onih koji su silom prognani iz svojih domova, jer su se, tamo odakle su došli, takođe molili na pogrešan način, ćutao sam misleći proći će, ovo je moje, ovu je kuću podigao moj deda Maraš, ja sam sagradio novu, veću, ja, jedini potomak čuvene porodice po kojoj se čitav šor nazivao, ja koji sam bio oženjen muslimankom pa pravoslavkom, ja koji sam marljivo radio, koji sam zaslužio da me poštuju zbog mojih vrlina, a ne da me nazivaju psom, brojkom koja će poslužiti da se ostvari reciprocitet, ćutao sam i čekao. Nisam čekao dugo, došli su na moja vrata i nogom ih otvorili, a moja stara majka ih je ponudila sremačkim vinom, došli su sa spiskovima i pitali kada se selim u endehaziju, šta čekam, mahali su oružjem donetim sa ratišta pred staricom, koja je jednome od njih bila učiteljica dok je još bio mali, stidljiv i zbunjen dečak, dečačić, ni po čemu upadljiv, urlali su da nećemo dočekati jutro, da je ovo Srbija i to velika, da se ovo selo više ne zove H., kao što se vekovima zvalo po nekakvom ustaškom hiru i ja sam se plašio iako sam znao da nisam kriv, premda mnogi koji nisu krivi stradaju, bilo me je stid pred majkom, stideo sam se jer nisam znao kako da je zaštitim, i mislio sam, ako joj naude, moliću ih na kolenima da ubiju i mene, ako me ne ubiju, skočiću u Savu, neću plivati, samo ću otvoriti usta da što pre skončam, samo nemojte molim vas moju majku ali reči nije bilo, one su se koprcale negde daleko kao davljenici.
I tamo, na Savi, kada si rekao da se od nečega mora umreti, ali da si verovao da nisi rođen da bi umro od stida i nemoći, kada si zgrčio lice u bolnu grimasu i nervozno, jer sremački sinovi jedinci ne plaču, pritisnuo dlanom levo oko, tamo sam utisnula pečat ove tužne ljubavi na tvoje čelo. Naglo, neočekivano, poljubila sam te tako da sam i sebe iznenadila. Poljubila sam te kao majka dete koje tone u san ili kao milog pokojnika koji se celiva poslednji put. Poljubila sam te zbog tvog bola koji je sada postao moj (ako je reč bol muškog roda), koji si osetio kada si ispraćao svoju decu u Osijek, kada si poslednji put pomazio svog psa, Oskara, a on zacvileo, kada si predao ključeve kuće neznancu sa kojim si zajedno probdeo noć i podelio tugu a koji bi te razumeo i da ste ćutali, poljubila sam te jer si me kidao na dva dela, jedan, koji se opire onom što čuje, koji ne želi da veruje, i drugi koji hoće da teši, koji ti želi reći: nisi sam. I mene boli. Boli me ovaj Srem, od vrha temena do malog prsta na nozi, boli me od Fruške Gore do Zemuna, od tate do tebe, boli me jer sam živa i jer ne mogu da oprostim, baš kao ni ti, boli me i volim što boli.
Zanemeo sam… Nisam znao da li sam samo ubedljivo dočarao ono što sam osećao, baš kao što muzika ume da dočara ono što se zapravo ne vidi, ili sam ti drag baš zato što sam osećao, što sam se stideo, što je umrlo nešto što se danas budi… Stapamo se u jedan glas, pevamo istu melodiju, kako je to, zaboga, moguće, oterali su me a evo me gde dišem i srećan sam, zbog toga što si se popela na prste i poljubila me u čelo, a niti sam se rodio niti idem ka smrti, samo sam nekako čudno živ i čujem zvukove, lišće pod tvojim nogama, duboki uzdah koji si ispustila kao da si želela nešto da kažeš, ali si u poslednji čas shvatila da nema reči, možda su se i tvoje reči koprcale boreći se za vazduh kao i moje one grozne večeri kada sam osećao stid, stid zbog tih ljudi koji su mogli biti mojih godina, koji su vikali na moju majku, koji su pretili meni i mojoj deci, i svoj deci ovog sveta koja se ne krste sa tri prsta, ali sada znam da to nije tako važno, i da je sve opet dobro, sve je na svom mestu, kao reka, i sve je moralo da se odigra tako kako se odigralo, da bi se ti popela na prste i poljubila me u čelo…
Markovu biografiju završila sam otprilike pola godine nakon posete selu H. Bio je veoma zadovoljan. Barem je tako napisao u mailu. Pitao je da li želim da se potpišem svojim imenom, ili da koristim neki pseudonim. Odgovorila sam da nemam čega ni koga da se plašim. Isplatio mi je ugovoreni iznos preko žiro-računa. Više se nismo videli. Tišina koja je obeležila naš povratak iz Srema zauvek nas je spojila, znali smo to oboje. Crpela sam snagu iz naše priče koja je ostala u knjizi, cela, sa izuzetkom poljupca koji se, poput božanske sile, nevidljivo i nečujno ali opet nedvosmisleno trajno, nastanio na marginama njenih stranica.
