Pripadnik mlađe generacije pesnika, Zlatko Stevanović (1989) svojom zbirkom pesama „Koga boga“ istovremeno i pripada dominantnim tokovima srpske poezije (pre svega tematski), i odudara od njenog većeg dela, preciznijim, minucioznijim radom na svom pesničkom izrazu. Tematski raspon zbirke mogao bi se, pojednostavljeno, ocrtati senkom koja se nadvija nad svetom (prirodom, civilizacijom, kulturom, znanjem, duhom…), sa posebnim odnosom prema onima koji su pod tim tamnilom najmanje zaštićeni (životinje, deca, stariji, slabi, svesno izuzeti iz trke). Utoliko je zbirka u celini poziv na sagledavanje stvarnosti iz više uglova, poziv na obraćanje pažnje, na obnavljanje zaboravljene moći prodiranja u Ono Drugo. Osnovni ton je svakako melanholičan (Zlatko možda radije, u polušaljivom kontekstu, koristi reč – čemer), na momente blago ironičan, ali bez cinizma, sa neeksplicitno izraženom verom u Lepo i Dobro. Ne izlazeći iz prvog lica, lirski subjekt zbirke u nekom smislu evocira jednu od osnovnih težnji svekolike literature – poziv na sveopšte razumevanje, sveopšte sažaljenje. Težeći ka jednostavnosti (u izrazu, ili u životu samom), pesnik pokušava da zahvati nešto duboko univerzalno, svedenim jezikom, prirodnim, lepo vođenim ritmom i nenametljivim ali veoma upečatljivim pesničkim slikama.
„Poezija Zlatka Stevanovića jedna je duga, duga, neplaćena i neprospavana noć. Ona ljubi našu bedu, naše umore i posustajanja, voli našu maglu, gušenja i bolove, naše ledine, rafove, zujanja, sve naše melanholije. Njeni junaci smo mi podstanari, mi čiča Bobani, mi gladni, zarobljeni u gradskom prevozu, u glibu, u mutnom, na periferiji. Ali to nije poezija nekretanja: u ritmu kratkih i jasnih, iskreno političkih stihova, nešto se slavi, postaje se mlaz, nekuda se ide. Na izmaku odustajanja nazire se sloboda, čeka se revolucija“, kaže književnik i kritičar Miloš Živković.
Zlatko Stevanović diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je i zbirku pesama „Dnevnik u osam“ (Darma books, 2019). Jedan je od osnivača udruženje „Orfisti“.
Prolog
Žao mi je samo još gladnih životinja
sve te nesrećne oči
gledaju u spasitelja čoveka
što ni sam sebi ne može pomoći
da ima greha
grešna bi bila pomisao
da će ih prva zima utešiti
zar je dar ovaj nakrivljeni točak
što se uz toliku škripu okreće
mesojedi jedu biljojede
veće galaksije manje
sve se kreće ka svom viru
krvnik i žrtva sećanje i ime
samo će uz talase i vetar
kao kost u drevnom ledu
trajati plavi bol
nema pravde u kosmosu
ima samo pesama o njoj.
Jesmo li to sanjali
Prve zube i trzaj kvake
reci mi
jesmo li to sanjali?
Prekasno promenjen kanal
kolone tela gelere
na prozorima krstove od selotejpa
sirene i redove
ćebad i podrume
mucanje i ćutanje
jesmo li to sanjali?
Mladost bez mora
starost bez dostojanstva
pelene i kablove
obmotane oko nogu ruku guše
privezani sa obe strane ograde
da ne mrdnemo
i svu tu zlu krv od koje se ne umire
niti se živi
reci mi
jesmo li to sanjali?
Čekaonica
Novembarski sumrak u pola 5
na radiju ex yu šlageri
pesme mimo bilo kog osećanja sveta.
Ne razumeju ih ni bumeri
promiču im reči dok ih nosi
popodnevna doza bromazepama
ali radijski urednik je ubeđen da to tako treba
da to narod voli
to je tradicija nečega
nostalgija nečega
plišana omča večeri.
Zvučnik je pomalo promukao
ali sve jasno čuješ
dok se krećeš između rafova lokalnog marketa
uvređen cenom troslojnog papira.
Odjednom osetiš ustajalost
otužni zov prošlosti koja nikad nije postojala
shvatiš da nema bega ni ličnog ni kolektivnog
život je čekaonica mesne zajednice
Rudna Glava ili Baranda
u kojoj ti i za pakao fali još jedan papir
Starost
Tužno je videti starog čoveka
kako prebira sitniš u pekari
kako se srami svoje nemoći
tužno je videti starog čoveka
u zemlji gde se ružno stari
gde se prsti iskrive
ceo život zidajući tuđu kuću
i bore ti na kraju samo kažu
da je more nekom drugom obećano
da je sve prošlo brzo kao film
a ti si tek u polusnu primetio
slova što u mraku izmiču.
Shopping boulevard
Januarsko popodne u gradu kranova
poigravaju na trapezu žuti radnički prsluci
dole se pod šlemovima vijore kravate
na gradilištu nekog tuđeg napretka.
Praznik je, porodice šetaju šoping bulevarom
kao transparenti trepere sniženja
širi se miris preplaćene kafe
na ofingerima visi muka Bangladeša.
Uskoro će crna magla da pritisne prozore
dok večernji program blješti s druge strane stakla
na ulici posle ponoći
začuje se samo zvižduk i lupa kontejnera
ujutru sve je čisto
i kreće ispočetka.
Lutke
Bilo je to pred kraj fakulteta
radio sam preko omladinske u knjižari
u toj prvoj stanici promašaja
zanesenih studenata književnosti
žurio sam jutrom u šoping mol
trebalo je dotegnuti sve
pre nego što se podignu zavese
i razlete bar kodovi
sve je u tom prvom satu tiho
pomisliš možda ljudi danas neće ni doći
devojka u izlogu jednog butika
na brzinu oblačila je lutku
bora ispod oka malo joj se produbila
dok se upinjala da provuče
ukrućene članke kroz nogavice
lutka se inatila
kao dete pred spavanje
devojci nije bilo do igre
videlo se da bi radije
bila bilo gde
ali neko mora i to
da kleči u izlogu i obuče lutku
pre nego što se podignu zavese.
Kvizovi
Nikad nisam voleo kvizove
ukrštene reči slagalice
ni testove inteligencije
kad god je trebalo dokazati pamet
najmanje sam volje imao
kad god je trebalo pokazati maštu
bio sam tup i smeten
od svih društvenih igara
najviše cenim kafanski dijalog
o zanosu strasti
politici ne bilo je
puno toga ne bih mogao da radim
sa čvrstom koncentracijom
a da često ne zamislim
kako bi bilo lepše skućiti se pokraj mora
prodavati smokve turistima
uveče svirati kontrabas na ulici
za poneki sitniš i nasmejan pogled
i tako danima dok sve ne zamre
u oktobru kad se more rashladi
a devojke odnesu toplinu na preplanulim grudima
ostanemo samo mi meštani jedni drugima
i to nam samovanje isprva uvek dođe romantično
a potom sve tmurnije
za takvu bih rutinu puno toga menjao
ali i sama pomisao na taj život
u meni je snažnija od bilo čega
što bi me htelo slomiti
zato joj se i sada vraćam
to je ono u čemu sam dobar
bar u to sam siguran.
Montaža
Ne moraš o tome intenzivno razmišljati
ponekad je dovoljno da skuvaš kafu
sedneš na terasu
i slika krene sama
paralelno sa pticama
koje ka zalasku poleću sa krovova
odmotaju se kadrovi života koji ne živiš
blagi tonovi u sepia filteru
nenametljivo te zavedu
(nije da te proganjaju
ali su svejedno tu)
zametnu se ponekad i između dva semafora
dok posmatraš ljudsku bedu
kroz mutno staklo autobusa
krećeš se od tačke a do tačke b
nekud ka nečemu
i samo te ponese tada
pesma i beli lan što poigravaju na vetru
u senci palmi
tako bi bilo dobro
sa dobrim ljudima zapevati
zatvoriti oči i reći
pustiću ovo da mi se desi…
Naglo kao miris
Ne radim nešto kako treba
dođu mi često pred san
svi ti daleki predeli što mogu biti dom
ljudi kojima ne mogu reći
gde sam bio toliko dugo
kojim sam putem stigao
koliko života ukrstio
i pustio da odu
ne radim nešto kako treba
dođe mi često pred san
uzme me naglo kao miris
i do jutra nestane.
U osmici
Celu noć sam sanjao da kasnim
pokretne stepenice u kontri
pucanje žice pred početak svirke
proklizavanje šina u osmici.
Postane mučno kao kad se
na sred igrališta vrtiš
a nema nigde prečke da se o nju obesiš
samo ti je da čučneš dok sve ne stane
da ponavljaš neću nikad više
neću nikad više.
Ako ima pakla
u njemu ludi svatovi
jednu istu pesmu
od zore do zore pevaju.
Pre crvene pruge
Grčim se i ćutim
naviru iza kapaka
raspareni glasovi i lica
sumnjiče me odvraćaju uglas ispituju
koliko je proteklog stalo uz pomisao
koliko neizrečenog sve nadglasalo
šta sam na kraju uradio
otkad ovo traje
hodao sam ulicom i osećao prostor
osudu solitera utučenost parkova
sve je bedno svakodnevno
ni časne smrti ni urlika pred prasak
svetla se na prozorima pale i gase
majke spremaju užinu peglaju košulje
zgrčena lica u ogledalu šapuću
sve je u redu samo mi se nakupilo
pijem aktivni ugalj jer reagujem stomakom
crna masa nada mnom raste
udovi joj vire kroz vrata i prozore
i jedino čujem
kako negde u dnu odzvanja
ne želim da sam u pravu
ne želim da sam u pravu
i naviru ponovo rasparena lica
dok pod kapkom ne zaigra jedan živac
crvena pruga razdere sliku pred očima
potom sve u trenu utihne
i potone u mrak.
Vibrira
Ponoć u gradu kad zaćute točkovi
i vazduh konačno odahne
pospani nervi se prepuste dimu
i laganim pokretom vinu van
daleko ka primorju u februaru
Hodam sam trgovima i sve je u redu
lica prođu i zađu ali to je izvesno
na pola spuštene roletne
očekuju i one davno zaboravljene
u nemom pomenu
sve je predano miru kao dobroj veri
Tad se ruke protegnu za čitavu mogućnost
a nervi zavibriraju i svom dužinom osete
kako je zapravo bilo lako
sve u trenu ostaviti.
Procep
Osrednji čovek srednjih godina
stoji pred ogledalom
trenutak pre jecaja
Ošamario bi sebe
da nalet zaustavi
ali još kao dete
nije takvim šamarima verovao
mogao se samo nagutati suza
Ošamario bi sebe
samo jednom još da oseti
kako dete celim telom boluje
i sve u jednom trenu
zaboravi.
Biti mlaz
Zavući se u ugao kupatilskog ogledala
skupiti se na najmanje
da te sve jednom previdi
pritajiti se kao pauk iza bojlera
kao iskrivljeno lice u šari pločica
slušati samo mlaz vode
kako dugo teče i otiče
biti mlaz što pada
u ispružene ruke
i napukle beonjače umiva.
