Izvanredan roman islandske književnosti iz kojeg izdvajamo odlomak donosi priču o tri generacije Islanđana u XX veku, propitujući promene u društvu i pojedincu, kao i osnovna pitanja ljudskog identiteta i egzistencije, suočavajući čitaoca sa dihotomijama između prirode i ljudske zajednice, muškarca i žene, tradicije i moderniteta, nepremostive usamljenosti i neizbežnih veza među ljudima. Jon Kalman Stefanson je nenadmašan stilista, uporediv sa Saramagom u njegovim najboljim delima (recimo, romanu “Godina smrti Rikarda Reiša”), koji dugačkim i poetičnim rečenicima ispisuje svoju sagu, priču o porodici i svojoj zemlji, potvrđujući vitalnost i svežinu islandske književnosti.
Da li to Titovo srce otkazuje?
Februar mesec je i srce Tita, lidera Jugoslavije, navodno otkazuje, čita Ari na naslovnoj strani Morgunbladida; najvažnija vest dana je o osetljivom srcu. Jugoslavija je velika zemlja na Balkanu sa desetinama miliona stanovnika, čije sudbine sada zavise od jednog osetljivog srca; da li je svet ipak brižan, bez obzira na sve, da li je život zaista važan? Ari jede ovsenu kašu. Večeras će se na televiziji prikazati reportaža novinara Boija Augustsona o Titovom srcu i šta će biti s Jugoslavijom ako ono otkaže. Glavni grad Jugoslavije se zove Beograd.
Jutro je. Mraz i tama pokrivaju Keblavik i malu kuću, a nebo je prekriveno zvezdama, ono je kao muzička partitura, kao nešto lepo za čim žudimo, ali prehladno da bismo gledali u njega, jer savija nas mraz. Ari čita članak o Titovom srcu, pa prelistava novine, čita ponešto tu i tamo, a onda se zaustavlja na stranici sa stripovima i sportskim vestima, šest dana u nedelji na isti način prelistava novine – jer one ne izlaze ponedeljkom – cele godine, otprilike trista puta godišnje, svakog jutra prolazi kroz istu rutinu, pospan, poluspavajući, dok jede ovsenu kašu, brzo ih prelistava i iako ih vrlo retko pažljivo čita, osim vesti o sportu i stripova, prožima ga kulturni i ideološki pogled na svet koji te novine zagovaraju. Odjednom mu to postaje jasno, kao da se probudio iz dugog sna, tu za kuhinjskim stolom, dok mu se kaša hladi, a njegov otac Jakob završava svoj tanjir, sipa kafu, pali lulu, prekršta noge, naslanja se laktom na ivicu stola, sit posle kaše, dobra mu je kafa, dobar mu je duvan, pred njim je radni dan na zidarskim poslovima, maćeha je otišla na posao, ona počinje da radi od sedam, otišla je i ostavila njih dvojicu s ovsenom kašom i tišinom između njih, i Ariju odjednom postaje jasno, kao da mu je neko s očiju skinuo nevidljivi magični zar – i on vidi svet onakav kakav zaista jeste. Nag, bez ukrasa. Sasvim neočekivano mu postaje jasno da se pred njim nalazi njegov pogled na svet, otisnut u slovima i slikama u novinama. Sve te godine je svakog jutra čitao ili listao novine i nije ni primetio kako je u njega ulazila njihova verzija sveta. Svet koji je zbirka ukorenjenih mišljenja, stereotipa, svega onoga što je prevladalo i što mi zovemo uvreženo mišljenje, onoga što zovemo činjenice. Svet treba da bude takav, on je takav; tako ga mi razumemo.
Nastavlja s prelistavanjem novina i vidi da je istina muškog roda. Na trinaestoj strani se ipak našla slika žene, bake u šezdesetim godinama, živi u Kvamstangiju, isplela je vunene čarape i htela da ih pošalje u Jugoslaviju, Titu, kao da vunene čarape mogu da izleče slabo srce, ili spasu Jugoslaviju od neizvesnosti. To je zaista lepa ideja i simpatična, ali detinjasta. Ženska logika. S druge strane se lider SSSR-a Brežnjev priprema za susret s Džimijem Karterom, predsednikom SAD, napravljen je spisak tema o kojima će razgovarati: nuklearno naoružanje, raketno oružje, hladni rat, tenkovski bataljoni, ekonomski interesi u Aziji. Brižnosti nema na tom spisku, niti vunenih čarapa. Ari dalje prelistava novine, čita stripove, u njima su dve žene, jedna je skrupulozna majka, a drugu samo što nije spasao Tarzan, ona je ranjiva, brižnost je uvek ranjiva. Na jednoj od poslednjih strana novina je intervju s tri mlade pevačice, one pevaju o ljubavi. Ni ljubav nije na spisku tema Brežnjeva i Kartera, dvojice najmoćnijih muškaraca planete, što je naravno nelogično, mora da je greška, jer nas ništa ne zanima više od ljubavi i sreće. Zašto sreće nema na naslovnoj strani Morgunbladida, zašto se u novine ne može dati oglas u kojem se traži sreća i malo ljubavi, ako može pre sledećeg vikenda: Žudim za srećom, da li mi iko može pomoći, Bože Gospode, koliko žudim da me neko voli!
Jakob kašlje, Ari diže glavu s novina, otac nestrpljivo čeka na novine, obojica su pojeli kašu i sada je između njih ostala samo tišina, a novine su napisane, izdali su ih muškarci, iako i za žene ima mesta na trinaestoj i trideset petoj stranici, na njima se nađe mesta za pletenje i ljubav. Ari ocu gura novine, našu verziju sveta. Prošle su četiri godine kako su se preselili ovamo, moskvičem se dovezli iz zgrade u Savamiriju ovamo, na kraj sveta, na njegovo najcrnje mesto. U ovoj kući se njegova majka nikada nije spomenula, Ari već godinama nije naglas izgovorio njeno ime, kao da je i ono umrlo s njom, a nije nikada ni pitao šta je bilo s njenim gramofonskim pločama i knjigama koje su čuvali u podrumu u Savamiriju, na polici iznad zamrzivača, on se još uvek seća naslova četiri knjige: „Brzo, brzo, reče ptica“, „Drvo za vatru“, „Zbogom, oružje“ i „Tihi Don“. Ti naslovi su mu se urezali u pamćenje pre nego što je ostava ispražnjena i pre nego što su se preselili ovamo. S vremenom su počeli da mu liče na važne poruke, poruke koje uspeju da se probiju tek kad je pročitao te knjige; kad je bio spreman, kad je sazreo za njih. Roman „Brzo, brzo, reče ptica“ pokušao je da čita ubrzo nakon što smo skočili na kamione u januaru 1976. godine ali nije razumeo ništa, činilo mu se kao da se u knjizi ništa ne dešava, nije bilo očitog heroja, nije bilo očitih poruka koje mu je mama slala, pa je pomislio, pročitaću je kad budem stariji: moram odrasti i pročitati nekoliko stotina knjiga pre toga.
Nije nikada pitao šta je bilo s njenim gramofonskim pločama i knjigama, ne treba da pita, ne usuđuje se, boji se da su bačene. Gleda u svog oca, bezizražajnog izraza lica nad novinama, gleda u njega i zna da mu nikada neće oprostiti ako je bacio nešto njeno, iako je nikada jako dugo. Gleda u svog oca kroz tišinu koja ih razdvaja i odjednom ga obuzima nekontrolisana želja da naglas izgovori njeno ime, ime žene koja je umrla sa nepunih trideset godina, ostavila dete, svet, mogućnosti, nepročitane knjige, pesme koje je još trebalo da otpeva, gradove koje je još trebalo da vidi. Njeno ime mu leži na jeziku, lagano kao pero, teško kao olovo, a njega obuzima želja da njime ošamari svog oca, da to bude kao kazna, molitva, most, suza, pesnica, očaj.
Jakob čita o Titovom srcu, eno ga na naslovnoj strani, srce vlasti, muško srce, o njemu se brinemo, žensko srce plete vunene čarape, žensko srce ima lep glas, ono peva prave zabavne pesme. Ari gleda svog oca kako čita novine. Šta bi se desilo ako bi se situacija naglo promenila, kad bi žene pisale vesti i izdavale novine, da li bi trebalo da listamo do trinaeste strane kako bismo videli prvu sliku muškarca i kako bismo onda razmišljali, da li bismo uopšte bili isti kao što smo sada? Kakva bi nam tada bila srž, istinski pogled na svet, da li on uopšte postoji, nismo li mi samo posude, do vrha pune uvreženih mišljenja, podobnih pogleda na svet, iz čega proizlazi da u našim životima nema mesta za slobodnu misao, koja se ponekad pojavi kao munja ali je u istom trenutku ugušena, ugašena standardnim idejama u vestima, reklamama, filmovima, zabavnoj muzici, pravim zabavnim pesmama?
Februarsko je jutro i Arija obuzima neugodna sumnja, nepopustljiv osećaj da on u stvari na život gleda samo kroz zaključke koje su doneli drugi i da je tek delić njegovog vlastitog pogleda na svet zaista njegov. Skoro kao da ga je neko programirao – ali ko?
Pokušava to da mi objasni dok hodamo po mrazu februarskog jutra, energično maše rukama, ne može nikako da pronađe reči koje bi tačno opisale taj osećaj, ili sumnju, iznervirano udara nogama, čini mu se kako bi morao da izmisli novi jezik. A na crnom nebu svetlucaju zvezde, obasjava nas svetlost iz nedogledne udaljenosti, kao svetlost iz života koji nikada nismo imali priliku da živimo.
Ja sam kao obično svratio do njega na putu na posao i čekao nekoliko trenutaka na prilazu maloj kući dok on ne izađe. Njegov otac je prosuo mlaku vodu na ladinu bravu, već je sedeo za volanom razmišljajući, možda, kad se auto konačno upalio iz trećeg pokušaja, da čovek barem može isto tako upaliti sreću.
Idemo prema fabrici Skuli Milion, doduše ne najkraćim putem, uvek prolazimo kroz stari kraj, čini nam se kao da nestajemo iz ovog sveta, barem načas; idemo istim putem kojim smo išli za Ausmundurom onog prvog subotnjeg jutra naših života u Keblaviku. Ari maše rukama ali mu to nimalo ne pomaže da pronađe reči kojima bi opisao tu veliku obmanu. Svoju sumnju da mi imamo tako malo slobodnih misli – da u našim glavama nema dovoljno snežnica koje bi svojim belim letom mogle da preseku tamu obmane.
Gledam tatu, kaže Ari – ne, naravno da nije rekao: „Gledam tatu“, jer ima dve reči koje Ari ne može naglas izgovoriti, a to su tata i mamino ime. Kaže: „Gledam starog i mislim, ko je on u stvari? Kako to da ga ne poznajem, zašto nemam pojma o čemu svakog jutra razmišlja dok nas dvojica sedimo sami u kuhinji, jedemo kašu i ćutimo? I ne mogu se odupreti misli da li je zaista takav život zamišljao kad je bio dete u Nordfjorduru?
Prolazimo kroz stari kraj. Lada njegovog oca nas skoro očeše u prolazu, crvena kao krvavo srce, ali Jakob se pravi kao da nas ne poznaje i polako vozi pored crkve, na čijim stepenicama stoji sveštenik i muči se da otvori vrata; ne ide mu, kao da je mraz ukucao eksere u njih i ne da mu da uđe u crkvu, kao da ga se Bog odrekao. Udara nogama u vrata. Nasilje je uvek bilo nerazdvojni deo istorije crkve, okrutnost, zlostavljanje, glad za vlašću, nemilosrdnost, a s druge strane bi crkva trebalo da bude naša molitva Bogu, ljudima uteha, težnja za harmonijom na ovom svetu: strašno kako nam nije uspelo da to postignemo.
Sveštenik opet udara nogama u vrata.
Teško je biti čovek kad sve podbaci, kad uteha postane nasilje, kad vrata neće da se otvore, kad žena prestane da te voli, kad ti skuva kafu kao svakog drugog jutra i kaže, kao grom iz vedra neba, da te izgleda više ne voli. Upravo tako kaže: izgleda da te više ne voli. Rekla je to dok je sipala vruću kafu u njegovu šolju. Krenula da ga optužuje kako je izgubio strast, žar mladosti. Nekada si mislio da je sve moguće, kaže. Tako si pričao, da je sve moguće, tako si strastveno pričao da ti se nisam mogla odupreti, morala sam se zaljubiti u tebe. Pričao si da svi ljudi imaju iste mogućnosti, ali da je najvažnije pronaći svoju strast i očuvati je. Oboje smo imali svoje snove, ti si hteo da zemlju i ljudski život približiš nebu, a ja sam htela da nađem posao koji bi značio nešto, učim klavir, učim francuski, a sad odgajam decu, kuvam ti kafu, već deset godina ne radim, moja matura je kao neki nesporazum iz prošlosti, čini mi se kao da me neko izbrisao iz života. A ti više razmišljaš o tome kako ćeš napredovati u crkvi i uvući se u podobne klubove ovde u Keblaviku, nego što misliš o tome kako ćeš ovo mesto približiti nebu. Bilo je u tebi žara, zato sam te volela. Ali izgleda da se taj žar odavno ohladio, kako te onda mogu dalje voleti? Kako da nastavim život s tobom?
On udara nogama u vrata, ali ona se ne otvaraju, baš kao što mu se ni sreća ne otvara, okreće se, gleda u okean, ne može da se seti kada je poslednji put razmišljao o sreći, bio je toliko zaposlen, a onda mu odjednom postaje jasno, sada kad je već prekasno, da čovek gubi ono o čemu ne razmišlja, o čemu ne vodi računa. Stoji na stepenicama crkve, vidi Arija i mene i razmišlja, mladi su, trebalo bi im prići i opomenuti ih da ne izgube ono što sam ja izgubio.
Ali ne miče se s mesta, seda na stepenice, pali cigaretu, najrađe bi se napio da zaboravi, Titovo srce slabašno kuca na naslovnoj strani novina, mi prolazimo kroz stari deo mesta, pored kuće našeg rođaka, male drvene kuće u kojoj ću ja mnogo godina kasnije odsesti; rođak je upalio auto, rezervni točak je na svom mestu u prtljažniku, ali bez unutrašnje gume, tako da u njega stane dvadeset badvajzera. Veselo nas pozdravlja, on uvek izgleda dobro raspoložen, mi mu odzdravljamo, idemo Habnargatom, u Novom bioskopu se u četvrtak daje danski pornić, nama se jako ide da vidimo grudi, da ih dobro proučimo, dobijamo erekciju na mrazu, penisi nam se uzdižu nagore, prema nebu, kao da žele da izraze Bogu poštovanje, da mu zahvale, izgledaju kao žezla.
(izdavač Heliks, prevod Tatjana Latinović)
