Ivo Andrić je, govoreći o Crnjanskom, iskoristio izraz „rođeni pesnik“. Štaviše, misleći na sve aktivne književnike svog doba, izdvojio ga je kao jedinog rođenog pesnika među njima. I danas u svakoj generaciji pesnika možemo prepoznati nekog koga ćemo izdvojiti na taj način. U svojoj generaciji, a možda i mnogo šire od tog ograničavajućeg prostora, Velimir Knežević se izdvaja nesumnjivim talentom i brižljivim radom na svom pesničkom izrazu, koji je još u najranijim pesmama bio daleko od početničkog isprobavanja. Klub „Prejaka reč“ prati tu pesničku putanju dugi niz godina, čitanjem i analiziranjem pesama iz zbirki „Slušni aparat“ (Književna nagrada „Novica Tadić“), „Dunav stanica“ i najnovije, „Lido“, objavljene ove godine u kultnoj ediciji „Povelja“ Narodne biblioteke „Stefan Prvovenčani“ iz Kraljeva.
Kneževićeva poezija se nadovezuje na korpus književne zaostavštine najboljih pesnika našeg jezika, nadopunjujući je iskustvima novog doba (stvarnosnim i jezičkim), izbegavajući najčešće zamke savremenog stihotvorstva: eksperiment radi eksperimenta, suvišnu pojednostavljenost i narativnost radi dostupnosti većem broju potencijalnih čitalaca, kruto držanje za tradicionalne obrasce u tematskom i formalnom smislu itd. Izuzetno veštim korišćenjem stilskih figura i čestom (ali ne obaveznom) upotrebom rime, Knežević vraća poeziju u domen takve upotrebe jezika i forme koja poeziju po definiciji odvaja od drugih načina iskazivanja onoga što se govorom i zapisom pokušava izreći. Njegova poezija uprkos brojnim metaforama, smelim poređenjima, slikovnosti i asocijativnosti, i dalje komunicira sa čitaocem (pa i savremenog doba, sa umanjenom kondicijom za posvećena tumačenja), povezuje se sa Drugim svojom proživljenošću i iskrenošću, vodeći istovremeno svog čitaoca na put koji traži i njegovo učešće. Takva poezija poštuje onoga kome je namenjena, ne nudeći mu lake, gotove poente, patetična kvazi-ogoljavanja, nezrela proziranja sveta. Velika preporuka onima kojima reč „poezija“ i dalje zvoni visokim, čistim zvukom.
SPAVAČ
U ovom trenutku biti spavač sasvim je dosta.
San biva jači od neuroze koja narasta, kao testo.
Na njemu ostavlja otisak svaki zvuk koji ga takne.
Hlebu koji mene hrani treba pevati uspavanku.
Da se umire pala žita, da meki glas omekša strn.
Tako ponirem kroz slojeve na koje sam bešumno spušten.
Abdiciram sa visokog prestola stvarnosti, prestola-vešala,
nad kojim krstare bežični internet, dronovi i reklame.
Ptica ne ume da napusti ovaj grad, koji je otvoreni kavez,
krletka, koja okiva navikom i sećanjem na gnezdo
svijeno pod krovom od grančica, opušaka, najlona i žice.
SVE SAME ZAMKE
Sve same zamke. Iscrpna sadašnjost.
Male sobne biljke vilene u saksijama.
Uzurpacija vazduha, kiretaža šume.
Zrno smo soli i goli kao vekna
iz opšte kuhinje. Nemi brbljivci.
Stepenice ka nama, dole, srastaju
u ledeni tobogan na čijem suvom snegu
dočekujemo govor, mirise, vodopade, ribe
u prazne košulje zatvorene čvorom.
PADAJUĆI MENI
Između ustajanja, radnog vremena s pauzama
i uvek nagle večernje modrine stane sve to.
I što smo mlatili dvokrakim jezicima
zasečenim žilet-naprstkom brbljivosti,
koja je uvek poziv u pomoć, mlatili smo.
Tela smo o koja se svetlost više ne odbija,
presvučeni kožom čiji je albedo ravan nuli.
Noć nastupa. Senke otpadaju sa caklećih
sečiva pod veštačkim svetlom. U lamelama i
soliterima sajle liftova drndaju, gore-dole.
Konačno sjedinjeni tek u toj lažnoj svetlosti
i pravoj senci, trenutak je večeri u kome
usamljenost, kao na dugme, može da počne,
kada preko prozora roletne poteku nadole –
padajući meni sa fontovima za naše samoće.
PUSTI KOSU
Skupila si kosu izlišnim nožem za papir,
(kojim smo samo jednom otvorili koverat, infostana),
prosula se, kada si ga izvukla, kao iz tobolca,
po plutajućim lopaticama pod tankom kožom,
zvukom ribarskih mreža bačenih preko vesala.
I tu, pod našim korenjem, nasred malene sobe,
na jezeru parketskog sjaja u kom smo se davili živi,
postali smo dva drveta što se savijaju preko vode
potekle i zašuštale kosom kad si je presekla po tetivi.
SA UZGREDNIH RAZGOVORA
Razbarušena šetnja – neizvesna ruta
i ovaj vetar što s fasada svlači malter,
menja me, uporno, spolja i iznutra,
od jutros mi je triput promenio karakter.
Između ljudskih lica, kada su naspram i blizu,
postoji gotovo muzička napetost i vazduh mora,
pun eksplozivnog komešanja, kako ih ne bi razneo,
da skida penu rečnika sa uzgrednih razgovora.
MAŠINA SUTRAŠNJEG DANA
Ogromna, tik nad linijom pogleda, mrači senka.
Pod njom, sasvim bez svoje volje, savija se glava.
Korak brz, što brže proći do mesta gde je meko.
Šmugnuti kao kroz cev uskog fija na kraju dana.
Kasnije mrak o trepavicama kao na čivilucima dubi,
opet velika crna senka nad linijom sna, toliko blizu
da ga i bez kontakta muti. Staro se smešta u novom da
minira. Novo, korakom koji napušta, ostavlja trag
u starom, da ga održi. Staro novom postavlja lopovski,
prebacuje ga preko zida i ostaje iznevereno, zabezeknuto
gledajući u svoje prazne ruke koje su u igri postale
stepenik ka budućnosti. Tada nad praznim dlanovima,
što sijaju kao korakom uglačan kamen, titra plamičak,
dodir. Tako drhti maleni šraf koji pridržavaš majstoru
kada su dečak. Od njega zavisi mašina sutrašnjeg dana,
neka se hod zato umiljava zemlji koju gaziš, da ne poskoči.
Previše je rastućih vidika pred tobom i bezobličje
potkopava san. Koliko još istrajati i zašto toliki
strah, za kolena, za oči, za smeh koji trese. Položi nadu
na Utehu, položi je negde daleko, daleko, blizu sebe.
TU JE I ŠIBLJE
Sve je isto, čini se, ali pejzaži gradski
neumitno se menjaju, u sebi. Tu je i šiblje
i blato i jaruga kraj pruge. Kroz sve to
napred krenuti, sasvim migrantski,
lud kao daljina – isplažen jezik prostora
što se iz neznanog korena savija i klija.
Biće istisnut minut iz minuta,
iznenadnim spokojstvom podmićen živac, nemir.
U mestu gori zvono, od želje, od nepoznavanja puta,
visok je požar u njemu što ne čeka gašenje.
Konačno raste samo onaj koji luta
i zna da je vreme zaljubljeno u kašnjenje.
U objavi su korišćene slike Renea Magrita (René Magritte)
