Na ovogodišnjem konkursu pod nazivom “Šumadijske metafore 2024” pesma “Krdo” Jadranke Milenković nagrađena je prvom nagradom, čime je autorka stekla pravo objavljivanja zbirke pesama. Rezultat toga je knjiga poezije “Stopama onih tiših” koju kao pogovor prati recenzija jednog od članova žirija, Ognjena Petrovića.

Odavno je poznata praksa da pesnici u knjigama štampaju pesme kojima objašnjavaju ili približavaju čitaocima sopstveno delo, nastojeći da se ono percipira i interpretira na osnovama nekih njegovih naročito značajnih svojstava. Takve pesme uobičajeno nazivamo poetičkim – a kada ih pesnici smeste u širi kontekst važan za nastanak ili funkcionisanje dela: metapoetičkim pesmama. One su dvostruko korisne: najpre na planu produblјivanja procesa unutrašnjeg sagledavanja dela, a potom – pružaju proširene mogućnosti za utvrđivanje odnosa autorskog i tekstualnog, što uvek predstavlјa čitalački bonus u postupku naknadnog dopisivanja teksta i ostvarivanja saučesništva u samom činu pisanja.

Izuzetno su, međutim, retke zbirke pesama u kojima se metapoetički okvir knjige u celini (ili gotovo svake pojedinačne pesme), „programski“ upotreblјava kao polazište za dublјa ispitivanja ontoloških i egzistencijalnih pitanja – onako kako je to učinila Jadranka Milenković u zbirci sugestivno naslovlјenoj Stopama onih tiših.

Formativnu prezentaciju iskustva živlјenja i pisanja – raznolikim postupcima, od ispovesti i pseudoispovesti, reminiscencija, evokativnih pasaža, refleksivnosti do meditativnih zapisa – autorka je realizovala kombinacijom misaonosti i upečatlјive slikovnosti, (davno) formiranim jezikom, prepoznatlјivom stihovnom dinamikom (koja se prenela na dublјu, unutrašnju, podvučenu neprekidnim smenama mikro i makro planova, ličnog i opšteg, individualnog i univerzalnog) objedinjujući znanja iz najrazličitijih disciplina: filozofije, astronomije, estetike, fizike, etike, slikarstva, književnosti, muzike, matematike, biologije, sublimirajući – u svojoj lirskoj poetologiji, koja se može čitati još i kao atlas civilizacije – fenomen pisanja i poezije uopšte, kao vrhunski čovekov izražajni domašaj.

Svet je već opevan
od najsitnijeg kvarka
do dalekih maglina…

Citiranim stihovima Jadranka Milenković otvara svoju zbirku. Oni se svakako ne mogu čitati kao konstatacija Svetske Biblioteke (u brojnim referentnim poigravanjima, pesnikinja će nas podsetiti na onu čuvenu Borhesovu biblioteku), već kao stvaralačko nadovezivanje na „orfejsku kob“ (pesnika koji čitavu težinu sveta nosi na svojim plećima) upisanu u lјudski DNK – od prvog osvita do danas.

Ukorenjenost antropološkog i arhetipskog u pisani trag (čitaj: tekst) kao produkt analitičko-sintetičkih postupaka mišlјenja, autorka je vešto transcedentirala slikom pračoveka – inicijalnu iskru za oglašavanjem sagledavši kao njegov nagonski semiotički impuls da u „preverbalnom svetu“, i vremenu „pre sećanja“ – ostavi trag o svom prisustvu na Zemlјi, u jednom kvartalu vremena:

još crtaš
krda crvenih bizona
na zidovima pećine
nepovratnog
živiš u njoj
branjen slabom vatrom na ulazu
toplom i uspavlјujućom…

Vreme kao fizički fenomen centralni je motiv u knjizi, na koji se naslanjaju drugi motivi u mozaičnoj slagalici: od velikog praska do urbane pene gradova i sumorne prognostike vulkanske (nuklearne) zime na koncu jedne civilizacije koja je odavno prešla svoj zenit. Ono je u Stopama onih tiših i linearno (ako se prati trajektorija pređenog pesničkog proputovanja od Altamire do galaksija uočenih svevidećim Hablovim okom) i skokovito – ako se uzmu u obzir učestala izmeštanja u različite prostorne i temporalne dimenzije, heterotopijski, u prošlost iz sadašnjeg trenutka koji, dok se promisli i zapiše, takođe, postaje prošlost.

„Tamnopis“ upisan u konstelacije vremena samog – simbolički označenog „najcrnjim zvezdama nedostupnim drugim očima“ – otklјučava govor, a on sam nije ništa drugo do „ulazak u sebe“, pokušaj sintetisanja svih misaonih, auditivnih, taktilnih i vizuelnih utisaka iz spolјašnjeg i unutrašnjeg sveta, njihova artikulacija u čuveno „sveto saznanje“ koje onome ko ga domaši može doneti propast, ali, isto tako i katarzu (u dobu u kom živimo prezrene) istine. Otuda ne čudi da se pitanje kreacije govora i sveta u zbirci aluzivno dovodi u relacije sa velikim praskom – budući da se „prijatna materijalnost“ sveta – kako će pesnikinja ironično konstatovati – može priznati tek kada se izgovori, na duhovnom i intelektualnom hodočašću od mraka (neizgovorivog) do drugačijeg svetla reči bleštavih poput zlata:

gledano iz velike dalјine
sve ovo izgleda kao kap
na širokom ogrtaču sunca
majušna prkosna planeta
u okeanu božanske pustoši
prati zakrivlјenu putanju
u prostoru
naizgled neprekidnu
ali putuje na vremenskoj crti
u nešto zaboravlјivo
nosi
tople pokušaje živih
da nehajnost neba prevedu
u zaludnu lјubav.

Govor sam (pesma) – gradi se „uvis – kopanjem na dole“ – poput građevine ili jedinog doma u kojima se naročiti duhovi mogu pomiriti sa sobom, u jeziku pronašavši neiznuđeno pribežište – savladavši, strplјivo, neprekidnu smenu različitih tonova tišine, njihovih nijansi i zametaka reči, u egzistencijalnoj mrklini koja se osvetlјava mišlјu i neprekidnim preispitivanjem:

tako pisati
sa čitavim brdima
mraka
u grudvama teškim za gutanje.

U žižnoj tački u kojoj se ukršta tišina iz koje sve reči ishode i kojoj se, nakon što se izgovore, vraćaju, nalazi se, zapravo „uporište priče o smislu“ – njegovom otkrivanju u jeziku i kroz jezik. To može značiti progledati drugačijim vidom („lјudske oči su pogrešne“) i sagledati sebe i svet pod drugačijim svetlom, onim koje će obasjati sve ono pokriveno zgusnutim senkama nesaznatlјivosti. A svet koji Jadranka Milenković izgovara:

nedovršen je kao slika
na kojoj još možeš nacrtati
nešto važno
tamo gde je neko pre tebe
tamnim bojama
dočarao nedostupan prostor.

On se, u trenutku u kom se živi, lјulјa, njegovi su temelјi uzdrmani, zidovi se proširuju i sužavaju istovremeno a sam život u njemu nalikuje čekanju puta ka „neprovidnoj hladnoći“. Usidrena među neznanima, lirska heroina zbirke konstatuje iluziju kretanja u svakodnevnom (čija repetitivnost zasićuje svakodnevno rutinom i predvidivošću) i nepomičnost u poretku sa očvrslim, teško promenlјivim zakonitostima – u vulgarno materijalističkoj vrednosnoj paradigmi i takmičarskom ustrojstvu postvarenih pojedinaca:

neko je slagao
da sloboda raste
u kovanicama moneta
šuškavim papirima sa žigom
strah je slabovida
usporena matrona.

Strah od oslobođenja normativa dobrovolјnog ropstva, promena postulata mišlјenja zasnovanih na osluškivanju sopstvenog bića i uvažavanja signala koje odašilјe – nalik ritmičnom zvuku sonara pod dubokom vodom – određuje pesnikinjinu poziciju u okolnostima prigušene pobune večito budnog lunambula kom se noću, oči prevrću u snu / danju, san u očima, nikada sasvim sigurnog – kada je budan a kada zaista spava.

No čak i san nije neodbranjiva granica koja štiti dušu od uvida u prirodu okolnosti koje na tako tragičan način pretpostavlјeni (i faktički) potencijal čoveka kao mislećeg bića svode na konzumenta, gotovo nesposobnog da oseća i saoseća, začaranog u samoobmani da je dobrovolјno pristao, sopstvenim izborima – na ustoličenje u laži (privid je istinitiji / od svih jučerašnjih istina, napisaće pesnikinja). Stoga, čovek danjašnice, naš savremenik, nalik opruzi koju „sabijaju tuđe želјe i olovno nebo iznad“ – sve svoje napore usmerava na postizanje i održanje veštački stvorene slike o samoostvarenju, ostvarenosti i postignuću društveno aklamovane formule uspeha, u digitalnoj pustoši novog doba, u kojoj se atomizacija pojedinaca i njihovo sve veće potonuće u prazninu, gotovo geometrijskom progresijom uvećavaju kako stepen umreženosti među njima raste:

neko je vezao
sjajne kuglice od staniola
na dugačke niti
zove ih zvezdama
i maše nam nad
glavama
hipnotičkim ritmom.

 U neprekidno promenlјivom poretku iluzija, u sudaru sa stvarnostima fantastičnijim od najsmelije imaginacije u kojoj su uklonjeni svi „tragovi kočenja“, san biva preinačen od utehe privilegovanih – do upornih neurotransmiterskih impulsa (pod)svesti o vremenu „oročenom“ na zemalјsku formu postojanja. Ona pesnikinju ne napušta, već se uvlači u odsanjano i seče snove na tanke / bezlične trake / metronomski precizno, pretvorivši se u onu postojanu, stalno prisutnu, vatru koja prži iznutra.

Svest o aktuelnom trenutku pruža nebrojene mogućnosti privremenog „bekstva“. Eskapade u prošlost su iznuđene (kao mogućnost kratkoročnog spasenja) onoliko koliko su istovremeno elementarna potreba duha da se vrati tamo gde je sve i otpočelo: u jedan životni tren neukalјan kompromisima i pristajanjem na sve što se unapred podrazumevalo kao nepromenlјiva datost protiv koje se ne može ništa učiniti ili u najbolјem slučaju – veoma malo.

Učinivši jedino moguće – sve što je prošlo Jadranka Milenković ne briše, niti mu odriče pravo na postojanje, već oštrim kontrastom suprotstavlјa sadašnjosti. Tako, na primer, nekadašnje „pitomo okrilјe Mediterana“ vreme i njegovi nemilosrdni mehanizmi pretvaraju u „crne uzgibane pučine“, a brodovi koji su nekada jedrili ka horizontu u susret nepreglednom i zavodlјivom svetu koji tek treba da se otkrije  –  završavaju  kao  olupine  načete rđom, „obrasle vodenim rastinjem“ u nekom isušenom priobalјu. Slika savremenog čoveka u položaju brodolomnika napuštenog od svih – detalј je koji naročito efektno podvlači potrebu da se pronađe „navigacija na otvorenom moru“ u kom je tako lako izgubiti se i potom – netragom nestati.

Pesnikinja će se ipak, sa pravom upitati – ako brišemo sećanje / da li brišemo iskustvo – stavlјajući pod veliki znak pitanja pojam uspomene izložene korozivnom dejstvu protoka godina i njegovih zastrašujućih moći da transformiše, zamagli, izobliči – ejdetske slike onoga što je bilo, što je munjevito blesnulo između dva treptaja oka poput obrisa iz kaleidoskopa, koje se (možda sasvim pogrešno) smatralo zauvek zaštićenim i nedodirlјivim u foto-albumima i hipokampusu. Možda se upravo zato prošlost doživlјava ambivalentno: kao ukleta kuća / duhovima nastanjena, ali i kao mogućnost naknadne rekonstrukcije, ponovnog komponovanja i izgradnje svega što je bilo, što jeste i što će biti – samo na čvršćim osnovama:

ulazimo u vreme sazdavanja zamka
teškim kamenjem
koje progovori
kada vetar iz zabranjene šume
pobegne pred utvarama.

Naravno, alhemičarskim jezičkim procesima kojima se skinuta pozlata sa dragocenih, na trenutak napuštenih relikvija nanovo nanosi. Jezik omogućava upravo to: „bekstvo iz vremena“ – uz priznanje njegovih kružnica opisanih prošlošću koja se upisuje u sadašnjost, a ona u budućnost, u neprekidnoj smeni koje ostaju izvan „granica notnog zapisa“. O neumitnosti se najbolјe govori tako što se o njoj najistrajnije ćuti:

čini mi se da dolazi vreme
dubokog ćutanja
pred tajnama
kojima nismo dali imena.

Pa ipak, ako je „prvobitni govor – plač“ nastao prokletstvom rođenja kao reakcija podsvesnog lјudskog naslućivanja sledujuće egzistencijalne hladnoće, oglašavanje onog ko odgovore na umnožena pitanja čeka „s prstima izgorelim od leda“ – o suštinskom i sudbinskom – postaje sigurno i pomireno sa činjenicom da u opštem romoru – može nalikovati i zvuku (plemenitom i dostojanstvenom) violine Volasa H. Hartlija koji se čuo negde u apsolutnom mraku Atlantskog okeana:

tada joj je
postalo jasno
zašto orkestar
nastavlјa da svira
i kada
naprsli brod tone

u kom se nije mogla naslutiti nota žalјenja spram saznanja o nadolazećoj katastrofi. Slično možemo reći i za zbirku Stopama onih tiših. U prelomu živog iskustva i nipošto hipotetičkih pretpostavki o reformaciji vlastitog duha, Jadranka Milenković upečatlјivo, bez patosa, sažima proživlјeno i prosanjano, stvarnosno i imaginarno, istoriju i mit, ispitujući granicu između tekstualnog i ličnog – poniranjem bez zazora i straha i osvrtanja u najdublјe jezičke lavirinte:

volela bih da znam
kako se kamen skamenjuje
i voda razvodnjava
u tome negde leži tajna
o početku
o smislu.

Nema nikakve sumnje da se iz njih vratila sa sasvim svetlim darovima, tihim stopama, nenametlјivo, bez namere da izriče univerzalne istine, priznavši i potvrdivši da samo, na kraju krajeva, „sebe imamo za odbranu“ – podelivši sve do čega je domašila nakon decenija „obigravanja oko drveta teških pitanja“:

ta krhkost
ta velika težnja za davanjem
svog ploda
nije li to sve baš sve.

I nakon velike uskomešanosti u centralnim delovima zbirke, dolazi do stišavanja na njenom kraju – transformacijom pesničkog subjekta u personalizovanu heroinu koja može biti i sama autorka, njen alter-ego ali isto tako, i neko neznan (ime nije ništa, kaže Umberto Eko u Imenu ruže), ko će nastaviti „sintezu svih uspavanih odlomaka“, preuzevši plamen pesme, upisavši se u nepregledni niz od prethodnika do savremenika i onih koji tek dolaze i udahnuti život punim plućima koji huji, poput neprekidne posleponoćne pesme bez reči, možda neprimetno i mimo svih nas. I možda će se sve krajnosti u čoveku pomiriti, svi njegovi antagonizmi rešiti, kao i veliko nerazumevanje sa svetom i drugima u svetu, i spojiti u sanjanom ucelovlјenju, barem na trenutak, kroz smirenje i spokoj:

u nekom drugom svetu
sastavlјa se vetrom razvejana
krunica maslačka.

Ako se u vidu ima složenost poetičkog obuhvata, upotreblјena stilsko-izražajna sredstva, širina interpretacijskih polјa koja treba preći – Jadranka Milenković napisala je svoju ubedlјivo najbolјu, četvrtu po redu, zbirku pesama. A nama, čitajući je, ostaje da sami pređemo, što je tiše moguće, sopstveni put u potrazi za smislom i svrhom, u nikada uzaludnom pokušaju harmonizacije odnosa sa svetom, onako kako je, odlučno i ne hajući za ishod – učinila sama pesnikinja.