„Nedeljivost Matovićevog pesničkog sveta sačuvana je u spoju intimnog i eruditnog, bez jakih naglašavanja granica među ovim iskustvima, kao i u integraciji nove stvarnosti oblikovane razvojem informacionih tehnologija, te otvaranjem virtuelnog sveta kao produžetka postojećeg realnog. Ako se Matovićeva generacija zaista i mogla navići na digitalnu realnost, onda se u njegovoj poeziji u dobroj meri vidi neizostavno prihvatanje tog alternativnog ali često intenzivnijeg vida života. Virtuelno zauzima i intimno psihološko, kao i biološko biće, kao što se istovremeno pravi povezivanje između kosmičkog i fiziološkog plana.
Spajajući lirsko i narativno, Matović ipak daje prednost pesničkoj slici nad pričom. Neprikosnovenost njihovog ulančavanja, glavna je konstanta ovog pesništva, a njenoj sugestivnosti prilagođeni su i stih i ritam. Mada gotovo nikad ne izostaje u potpunosti, nivo događajnosti je nizak jer je Matović pre svega pesnik atmosfere, koji osetljivošću za detalj i tragom poetike malih stvari, u njima pronalazi okidače za svoje pesničke slike.“

(iz recenzije Jelene Mladenović)

Petar Matović, “Kao eho na sonaru” (izbor iz zbirke pesama), Klub Prejaka Reč

KREACIONIZAM

Ovako se budim jutros: sa zadržanim snom
u potiljku. Tešim se da je to neophodna snaga
što će izbalansirati težište tela. Otiču košmari

u slici tečne žive. Tako se krvotok oslobađa
toksina, ali ostaju tragovi na zidovima.
Potom nastaju suženja, reči budu stentovi.

Žlezde se tako podstiču na lučenje sreće. U pulsu
reflektuje se spoljašnjost. Autonomija je
prividna. Ko ovlada fiziologijom, ima pesmu.

Petar Matović, “Kao eho na sonaru” (izbor iz zbirke pesama), Klub Prejaka Reč

ZDRAVLJE

Samo niski, tužni krajevi grada govore
u zoru, u osvit kad prvi prime sunce.
Neboderi ostaju zatočeni u tmini
zbog neprestanih senki. Odlazi se
u poslovne centre, i opet postoje svetla:
fotoćelije rasvete ne opažaju prilazak
obdanice, praznični ukrasi gore nepunim,
mučnim sjajevima. Ovo je košnica
gde se sve odvija po neprimetnom redu,
nema intima raspršenih kroz stanove –
ni mirisa kuhinja, ni veša na terasama.
Tek salate u celofanima i korporativni osmesi.
Tako izgleda zdravlje.

Petar Matović, “Kao eho na sonaru” (izbor iz zbirke pesama), Klub Prejaka Reč

UZMICANJE

Napokon je dom ušao u sunce. Iz okana,
sa predmeta, tihi i meki odblesci ne
streljaju nikog. Zgrade uzmiču od senki.
Ne forsiram gas, odmereno jedrenje
u koloni, mirenje sa nametnutim tokom.

Znam da listanja prvo počinju od pomisli.
Znam da radna sedmica počinje
od nedelje pre podne. Znam da je zuj
mušica neophodan ugriženoj kruški
početkom septembra. I stihijski prelazim

u sve što vidim, kao u sebe, sa
neizneverenim bolom opraštanja. O
drvorede ne oslanjaju se ni trgovkinje
dok puše pred prodavnicama, ni starice
iscrpljene povratkom s pijace, napokon
ni klošari.

Neko sunce će uvek grejati, negde, nekome…,
nadam se, tramvaji odlaze sa stajališta,
metež klizi ka rasipanju. Do kraja dana
prizori će se zaključati u fioke, poput
stidljivih tekstova, sa svakodnevicom, nama
i moljcima.

Petar Matović, “Kao eho na sonaru” (izbor iz zbirke pesama), Klub Prejaka Reč

ČEMU SLUŽE METAFORE

To su moje planine, govorim dok ih se sećam
sa fotografija, u nedostajanju skromnih trava
na stenovitim proplancima. U podnožju ostaje
grad, zamišljen u bodljikavoj žici. A ti vrhovi,
iznova neosvojeni, jedine su preostale metafore.
Vrati mi se svežina disanja, san i korak laki su

podjednako. Sloboda dolazi tim slikama, pod
kapcima kada me umor savlada. Desi se i
u prepunom prevozu, iznenada grune vazduh,
i krene sećanje na vetar u kome se otapa sneg,
neuspešno. I ta samoća protera od mene

hroničnu usamljenost, u tišini što nije tišina
već drugačiji zvuk, susret kojem ne trebaju
dodiri. Znoj ostane na rukavu. Kad ga pogledam,
ne znam da li sam u povratku s posla ili sa visine;
samo ući u san, pomišljam, tako se razabrati.

Petar Matović, “Kao eho na sonaru” (izbor iz zbirke pesama), Klub Prejaka Reč

O OCU

Otac izlazi na balkon
i puši nad saksijama
petunija. U dimu
sudara se sa mušicama.
Postaje obris glave
u tim oblacima, a već
znam da je svaki otac
svetac tek posle smrti.

Ovu sliku pamtiću kada
budem mogao da je kažem
ovako, sada sam u krevecu,
sa zvečkama, i predosećam
koliko će proteći poricanja
pre međusobnog prihvatanja,
jer tad se prestaje žutiti pod
suncem, na fotografijama,
bledeti u dimovima. Otac će,
konačno, početi da sazreva,
posle sebe, sa mnom.

Petar Matović, “Kao eho na sonaru” (izbor iz zbirke pesama), Klub Prejaka Reč

KUGLU TEŽINE PUSTIO SAM NIZ JEZIK I KIČMU

Bilo je to kretanje do kuhinje,
otvorena vrata na terasi u rano leto,
mirisi susednih kuhinja prožimali su
lipovinu. Sedeo bih u blagoj senci
oporavka, nije mi nedostajao mikrosvet:
nervatura lista, tkanje pauka, poetika
sobe. Moguće je, dakle, biti
radostan bez povoda.

Usidren u jednoličnu buku ulice, kuglu
težine otpustio sam niz jezik i kičmu.
Duboko udahnuo zrake kad dopru kroz
gustu zavesu lišća. Vedrinu ispio u
malim, kafenim gutljajima i osetio je
dok se u krvi, po telu, razlagala. Ne bi
ništa u meni nakostrešeno. Mir i radost
razlistavali su se sa obližnjim krošnjama,
sa metežom ljudi posle posla, ritmom
semafora duž bulevara, automobilima.

A čekala me je, to sam znao, iza
prvog ugla opuštanja, sumnja što kaže:
jer u sebi duboko kriješ zebnju
da je moguće išta bez povoda, prići ću
uznemiravajuće kao zuj zunzare
spavaču, čija ruka maši mušičavo
telo i ne može mu ništa, ništa

baš ništa.

Petar Matović, “Kao eho na sonaru” (izbor iz zbirke pesama), Klub Prejaka Reč

U objavi su korišćene slike škotskog slikara Pitera Dojga (Peter Doig) (1959)

Odgovorite na komentar