„Nedeljivost Matovićevog pesničkog sveta sačuvana je u spoju intimnog i eruditnog, bez jakih naglašavanja granica među ovim iskustvima, kao i u integraciji nove stvarnosti oblikovane razvojem informacionih tehnologija, te otvaranjem virtuelnog sveta kao produžetka postojećeg realnog. Ako se Matovićeva generacija zaista i mogla navići na digitalnu realnost, onda se u njegovoj poeziji u dobroj meri vidi neizostavno prihvatanje tog alternativnog ali često intenzivnijeg vida života. Virtuelno zauzima i intimno psihološko, kao i biološko biće, kao što se istovremeno pravi povezivanje između kosmičkog i fiziološkog plana.
Spajajući lirsko i narativno, Matović ipak daje prednost pesničkoj slici nad pričom. Neprikosnovenost njihovog ulančavanja, glavna je konstanta ovog pesništva, a njenoj sugestivnosti prilagođeni su i stih i ritam. Mada gotovo nikad ne izostaje u potpunosti, nivo događajnosti je nizak jer je Matović pre svega pesnik atmosfere, koji osetljivošću za detalj i tragom poetike malih stvari, u njima pronalazi okidače za svoje pesničke slike.“
(iz recenzije Jelene Mladenović)
KREACIONIZAM
Ovako se budim jutros: sa zadržanim snom
u potiljku. Tešim se da je to neophodna snaga
što će izbalansirati težište tela. Otiču košmari
u slici tečne žive. Tako se krvotok oslobađa
toksina, ali ostaju tragovi na zidovima.
Potom nastaju suženja, reči budu stentovi.
Žlezde se tako podstiču na lučenje sreće. U pulsu
reflektuje se spoljašnjost. Autonomija je
prividna. Ko ovlada fiziologijom, ima pesmu.
ZDRAVLJE
Samo niski, tužni krajevi grada govore
u zoru, u osvit kad prvi prime sunce.
Neboderi ostaju zatočeni u tmini
zbog neprestanih senki. Odlazi se
u poslovne centre, i opet postoje svetla:
fotoćelije rasvete ne opažaju prilazak
obdanice, praznični ukrasi gore nepunim,
mučnim sjajevima. Ovo je košnica
gde se sve odvija po neprimetnom redu,
nema intima raspršenih kroz stanove –
ni mirisa kuhinja, ni veša na terasama.
Tek salate u celofanima i korporativni osmesi.
Tako izgleda zdravlje.
UZMICANJE
Napokon je dom ušao u sunce. Iz okana,
sa predmeta, tihi i meki odblesci ne
streljaju nikog. Zgrade uzmiču od senki.
Ne forsiram gas, odmereno jedrenje
u koloni, mirenje sa nametnutim tokom.
Znam da listanja prvo počinju od pomisli.
Znam da radna sedmica počinje
od nedelje pre podne. Znam da je zuj
mušica neophodan ugriženoj kruški
početkom septembra. I stihijski prelazim
u sve što vidim, kao u sebe, sa
neizneverenim bolom opraštanja. O
drvorede ne oslanjaju se ni trgovkinje
dok puše pred prodavnicama, ni starice
iscrpljene povratkom s pijace, napokon
ni klošari.
Neko sunce će uvek grejati, negde, nekome…,
nadam se, tramvaji odlaze sa stajališta,
metež klizi ka rasipanju. Do kraja dana
prizori će se zaključati u fioke, poput
stidljivih tekstova, sa svakodnevicom, nama
i moljcima.
ČEMU SLUŽE METAFORE
To su moje planine, govorim dok ih se sećam
sa fotografija, u nedostajanju skromnih trava
na stenovitim proplancima. U podnožju ostaje
grad, zamišljen u bodljikavoj žici. A ti vrhovi,
iznova neosvojeni, jedine su preostale metafore.
Vrati mi se svežina disanja, san i korak laki su
podjednako. Sloboda dolazi tim slikama, pod
kapcima kada me umor savlada. Desi se i
u prepunom prevozu, iznenada grune vazduh,
i krene sećanje na vetar u kome se otapa sneg,
neuspešno. I ta samoća protera od mene
hroničnu usamljenost, u tišini što nije tišina
već drugačiji zvuk, susret kojem ne trebaju
dodiri. Znoj ostane na rukavu. Kad ga pogledam,
ne znam da li sam u povratku s posla ili sa visine;
samo ući u san, pomišljam, tako se razabrati.
O OCU
Otac izlazi na balkon
i puši nad saksijama
petunija. U dimu
sudara se sa mušicama.
Postaje obris glave
u tim oblacima, a već
znam da je svaki otac
svetac tek posle smrti.
Ovu sliku pamtiću kada
budem mogao da je kažem
ovako, sada sam u krevecu,
sa zvečkama, i predosećam
koliko će proteći poricanja
pre međusobnog prihvatanja,
jer tad se prestaje žutiti pod
suncem, na fotografijama,
bledeti u dimovima. Otac će,
konačno, početi da sazreva,
posle sebe, sa mnom.
KUGLU TEŽINE PUSTIO SAM NIZ JEZIK I KIČMU
Bilo je to kretanje do kuhinje,
otvorena vrata na terasi u rano leto,
mirisi susednih kuhinja prožimali su
lipovinu. Sedeo bih u blagoj senci
oporavka, nije mi nedostajao mikrosvet:
nervatura lista, tkanje pauka, poetika
sobe. Moguće je, dakle, biti
radostan bez povoda.
Usidren u jednoličnu buku ulice, kuglu
težine otpustio sam niz jezik i kičmu.
Duboko udahnuo zrake kad dopru kroz
gustu zavesu lišća. Vedrinu ispio u
malim, kafenim gutljajima i osetio je
dok se u krvi, po telu, razlagala. Ne bi
ništa u meni nakostrešeno. Mir i radost
razlistavali su se sa obližnjim krošnjama,
sa metežom ljudi posle posla, ritmom
semafora duž bulevara, automobilima.
A čekala me je, to sam znao, iza
prvog ugla opuštanja, sumnja što kaže:
jer u sebi duboko kriješ zebnju
da je moguće išta bez povoda, prići ću
uznemiravajuće kao zuj zunzare
spavaču, čija ruka maši mušičavo
telo i ne može mu ništa, ništa…
baš ništa.
U objavi su korišćene slike škotskog slikara Pitera Dojga (Peter Doig) (1959)