Već na koricama romana čitamo – najnagrađivaniji srpski roman; dobio je nagrade „Meša Selimović“, NIN-ovu, Borbinu, i nagradu „Radija B92“ za roman godine. Objavljen je (davne) 1993.godine (što je, izgleda, dovoljno vremena da pomalo padne i u zaborav). U skladu sa tom ne suviše pohvalnom činjenicom, ovo je i moje prvo susretanje sa romanom, a i piscem.
„Dubok je bunar prošlosti“, kaže Tomas Man, a citira Radoslav Petković (1953-2024) u svom romanu neobičnog naslova. Sam naslov -„Sudbina i komentari“ – neodoljivo podseća na „Život i priključenija“ – a pojavljivanje Dositeja Obradovića u romanu daje mi za pravo da mislim kako je autora inspirisao način na koji su svoja dela pisali autori koji su obeležili vreme o kome on govori. Čak i reč „autor“, koju sam upotrebila, sasvim drugačije zvuči u kontekstu današnjeg vremena; možda je ispravnije i samog Petkovića pridružiti onoj kategoriji pisaca koju predstavlja Dositej, ako ni zbog čega drugog onda zbog veličine poduhvata koju možemo samo naslutiti čitajući ovaj roman. A taj veliki spisateljski zamah naslućujemo prateći istorijske tokove, čitajući odlomke iz istorijskih knjiga, prepoznajući aluzije, povezujući citate iz epigrama pre određenih poglavlja sa radnjom romana, čitajući odlomke iz Orfelinovog dela o Petru Velikom, pesme davno ostavljene zaboravu (svima, osim proučavaocima književne istorije ovih prostora) kao što je pesma Lukijana Mušickog… Sve to prošarano je i esejističkim pasažima koji ne ometaju glavnu radnju, već se na određenim mestima duhovito ubacuje i glas pripovedača da opravda neki svoj postupak ili podseti čitaoca na nešto, ili tek da kaže kako se, eto, vraća na mesto na kome je pre digresije ostavio glavnog junaka.
Bez potrebe da roman svrstam u određeni žanr (kao, recimo, avanturistički, bildungs-roman, istorijsku metafikciju, postmodernistički roman ili nešto sasvim drugo) u pitanju je svakako delo koje je od prve do poslednje stranice zaokupljalo moju pažnju, i to na više različitih načina. Autor to postiže pre svega zanimljivošću priče (bez toga, sve ostalo tone u more – kao što u romanu tonu brodovi, što pod topovskom paljbom, što zbog starosti svojih korita), i načinom na koji su istorijske činjenice, pasaži o brodskoj opremi i izgradnji brodova, odlomci iz istorijskih knjiga i rasprave između religioznih i prosvetiteljskih struja učinjeni intrigantnim i uklopljeni u strukturu (kao, recimo, u dalekom pretku ovog romana – „Mobi Diku“ Hermana Melvila). Takođe, veliki doprinos čini i ironija prepoznatljiva u opisu mitologizacije nacionalnih predanja. Nalazimo je i u ljubavnoj priči, ali uz simpatije za zablude glavnih junaka.
Moglo bi se reći da je roman pored svega toga jedan pokušaj da se raskrinka postupak nastajanja zvanične ili bar kolokvijalne istorije (koja od samozvanca može napraviti despota, priznajući mu prigrabljena prava, a njegove hronike koristeći dalje kao zvanične materijale za svoja buduća proučavanja). I ne samo to. Roman kroz individualne sudbine priča univerzalne priče (ništa novo) ali i pokazuje kako se u jednoj tački, u bilo kom nevažnom, skrajnutom životu, ukrštaju linije koje povezuju važnija zbivanja, zvučnija imena, veće poteze svetskih moćnika, prošlost i budućnost, pa tako nijedan život zapravo nije skrajnut, niti je bilo koja tačka izmaknuta u odnosu na velika svetska kretanja. Priču o svetu mogli bismo pričati uzevši bilo kog kao njenog glavnog aktera. A da li on može promeniti svoju sudbinu, i ako može – kako?
Već na prvoj strani glavnog junaka nalazimo u situaciji koja ga izbacuje iz dotadašnjeg stanja ravnoteže. Pavel Volkov (ruski poručnik srpskog porekla u mornarici, 1806. godine, na Krfu, spreman da putuje za Trst u vojno-špijunsku misiju) – doživljava iznenadni osećaj da je njegov dotadašnji život potpuno besmislen. Takav jedan zaključak možda je karakterističniji za kraj, a ne za početak jednog mogućeg bildungs romana, ali istovremeno – gde nema promene i preokreta, tu nema ni priče. To osećanje je samo prostrujalo njime i nije rezultiralo nikakvom akcijom; on nastavlja započete pripreme i ukrcava se na gusarsko-trgovački brod (koji ruska mornarica koristi kao paravan), vodeći posilnog i jednog „slepog putnika“, ikonopisca Spiridona, slučajno „stečenog“ u krfskoj luci. U nekoliko poglavlja pripovedač nas obaveštava o njegovom detinjstvu u kući Stojana Jovanovića, njegovog oca, kapetana ruske vojske u penziji, alkoholičara i zanesenjaka koji neprekidno smišlja priče o izuzetnom, plemićkom poreklu njihove porodice. Priče vode do despota Đorđa Brankovića, često pominjanog u knjizi sve do samog kraja, o kome se govori kao o nekome ko je i sam izmislio svoje poreklo da bi se dokopao despotovanja. Tako se iskrivljena istorija pojavljuje u dečakovom životu već na početku.
Da bi se njegova karijera nastavila u poželjnom pravcu, on ni sam ne preza od toga da promeni ime, držeći u rezervi izmišljene priče svoga oca. Prava istina je, međutim, da je njegov deda, običan vojnik, u nekoj bici spasao austrijskog generala, i dobio za to delo niži oficirski čin, sitno plemstvo i malo imanje. Njegov otac, naprotiv, pokušava da se poveže ne samo sa Brankovićima, nego i sa Nemanjićima (u tom poglavlju progovara autorova ironija i jasno nam pred oči iskaču toliko puta gledani Veliki Srbi iz našeg okruženja, koji se busaju u grudi, ne znajući ništa o stvarnim istorijskim zbivanjima, ali ustiju punih velikih imena i priča u kojima su svi Veliki, Silni, Jaki, Hrabri). Naprotiv, Pavela Volkova (koji se kao dečak zvao Pavle Stojanović) deda Rus od malena usmerava na učenje stranih jezika i izlazak iz gliba roditeljske kuće (je li i to neka autorova ironija, i da li se tako najbolje ocrtava i sadašnji trenutak?) pa uz pomoć svojih sitnoplemićkih veza šalje mladića u vojsku, pod novim imenom (sa novim identitetom).
Pred put i na putu upoznajemo plejadu novih likova, vojnike – moreplovce, gusare (među njima je i Korto Malteze), i neobičnog Spiridona sa Svete Gore koji uznemirava posadu svojim proročkim pretnjama i zbog toga stradava. Spiridon premlaćen pada u bunilo, iz kojeg se privremeno oporavlja tek da bi Pavela zbunjivao svojim jezikom, snovima i vizijama. U Trstu glavni junak ponovo upoznaje gomilu neobičnih karaktera: srpsku zajednicu u tom gradu koja je u to vreme brojna i uticajna (na čelu sa Jovom Kurtovićem), gradonačelnika Briđida, Katarinu Riznić (koja će tokom njegovog boravka u Trstu sve vreme kvariti planove mladom Volkovu)… Njegova špijunska misija, u prvo vreme veoma uspešna, krije se iza paravana trgovinskih poslova u ime Republike Sedam Ostrva. Stalne promene vlasti, sporazumi između država koji se sklapaju i krše, okršaji, povlačenja, ponovna osvajanja gradova – liče na bulevarsko pozorište (razlikuje ih samo to što su krvaviji). Žena- iskušenica ponavlja prastaru priču, još od Adama i Eve, i naivni Volkov upada u njene spletke stvarno se zaljubivši i ne pomišljajući da proveri ponešto o njenoj ulozi u tršćanskom životu. U jednom trenutku biva stavljen u neku vrstu zatočeništva u svom iznajmljenom stanu, pa vreme prekraćuje čitanjem knjiga, nabavljenih kod tršćanskih Srba. Jedna od njih je „Istorija raznih slovenskih naroda“ Jovana Rajića, a druga „Etika ili filozofia naravoučitelna“ Dositeja Obradovića.
Rasprave između Dositeja i lokalnog paroha srpske crkve Vikentija Rakića podsetile su me na beskrajne rasprave Setembrinija i Nafte u romanu „Čarobni breg“ Tomasa Mana. Iako ne toliko brojne i žustre, i one su na sličan način rasprava između probuđenog prosvetiteljstva i još uvek žive religije. Dositej, suočen sa izgledom i ponašanjem tek doputovalog srpskog ustanika (koji pokazuje značajan nivo neobrazovanja, sirovosti i neprosvećenosti), odlazi hitno u Srbiju, smatrajući da je tamo, čak i u takvo, nemirno vreme, potreban svom narodu. Možda se ovde krije poruka o važnosti kulturnih poslenika u svim vremenima, bez obzira na ratove, promene režima, nemaštinu? Knjiga je objavljena devedesetih, ali ni danas ovakva misao ne zvuči zastarelo. Naprotiv, takva ideja se nameće, zbog utiska da se srpska inteligencija nikad u tolikoj meri nije držala po strani i bila sasvim odvojena od ostatka naroda. Možda bi se moglo reći i da nikad nije bila unižena na način na koji danas jeste – ali, kako će se odgovoriti na način kojim vlast postupa prema njoj opet je individualna stvar svakog pojedinca.
Volkov prolaskom kroz ovu avanturu (ali tek nakon ljubavne epizode, koja se pokazuje nameštaljkom) gubi svoj čvrsti identitet. Nakon bolesti i bunila o sebi misli kao o Volkovima. Oni (svi ti segmenti njegovog bića koji se nameću kao posebne jedinke) različito se odnose (uglavnom sa prezirom i podsmehom) prema svim vrednostima kojima se učvršćeni Volkov koliko juče povinovao. Nastavak njegovog puta prelazi u avanturu koja ni njemu nije unapred predvidljiva… Pre nego što pređe u novi život, u snu prolazi kroz vrt, kao što je u vrtu (samo, tad je to bilo u jednom zapuštenom vrtu sa praznim ribnjakom) prvi put naglo odskočio u službi i od običnog vojnika postao izaslanik carstva u važnoj misiji.
Knjiga se tu ne završava. Postoji još jedan deo u kome se, mnogo godina kasnije (1948. god.) jedan istoričar, gotovo imenjak prvog junaka, nalazi na sličnoj životnoj raskrsnici. Pavle Vuković počinje svoju priču opisujući trenutak u kome je shvatio da je njegov život sve dotada bio krajnje pogrešan i glup. Na jednom naučnom skupu upoznaje Martu Kovacs iz mađarske delegacije. Ostatak priče donosi mnoštvo političkih i istorijskih činjenica koje su se isprečile između ovo dvoje mladih naučnika, ne dozvolivši ni da se njihov drugi susret, posle osam godina, realizuje kao ljubavna priča. Priča se i Srbije seli u Mađarsku, gde se, tokom demonstracija protiv okoštalog staljinističkog modela socijalizma, Pavle Vuković upoznaje sa jednim potomkom Čarnojevića. Njihova (neostvarena) saradnja trebalo je da pred istoričara iznese spis jednog od pratilaca Đorđa Brankovića, ali se spis ipak nije našao u njegovim rukama. U zamršenoj igri u kojoj se od njega traži da špijunira za svoju zemlju i partiju, on gubi veru u komunizam.
Jedan od najvažnijih zaključaka izgovoren je u dijalogu dvojice intelektualaca, koji sede u sobi okruženi knjigama dok se napolju puca. Zaključak, uprošćeno, glasi da cilj ne opravdava sredstva, a to je najvažniji razlog zašto su mnogi komunisti posumnjali su svetu misiju već na samom njenom početku. Tolika represija, tolike žrtve – za nedostižan cilj u budućnosti zaoštreno postavljaju pitanje: za koga se, onda, gradi to buduće idealno društvo, taj pravedni poredak koji sve izjednačava?. Umorni od ratova, zločina, demonstracija, promena, njih dvojica sede u sobi i možda maštaju o vrtu kroz koji se mora proći da se promeni sopstvena priča.
Pavle Vuković biva ranjen i vraćen kući s teškom amnezijom koju godinama leči pisanjem.
Završnu reč u romanu autor prepušta Đorđu Brankoviću. Čitamo zapis o njegovim poslednjim danima u Hebu, u izgnanstvu, zapis iz koga postajemo svesni da je duboko verovao u svoje proklamovano poreklo, i da je – počevši od jednog dana kad je pred njegovim očima prvi put bljesnulo more – u njegov život nahrupilo nešto što je tražilo da se uobliči na taj način i nikako drugačije („svi oni glasovi, prizori i likovi prošlosti tražeći od njega da ih zabeleži, opiše, ispriča, ali dajući mu znak kojim putem treba zaputiti svoj život, ne onako jednostavno kako većina ljudi živi, prihvatajući prvu sliku stvari koje ih okružuju kao njihov pravi lik“). Na taj način on je ispunio svoju sudbinu – govoreći joj ne.
(Tekst je nastao 2021, godine. Objavljujemo ga sada kao omaž velikom piscu.)
