Stihovi poznatih evropskih pesnika dočaravaju osećaj jeseni, jedino poezijom objašnjiv na pravi način: Nepoznat netko donio je jesen na srebrnom pladnju u sobu. Mi smo prijatelji. Let ptica bruji od starih predanja. Anđeli tiho izlaze iz plavih očiju onih koje ljubav boli. Iz neljubavi, iz neoživljene smrti, iz obnovljene zelene boje senkom samo pada lišće u jesen. Sedim i jesen je i lišće jesam i na zemlju padam. I teška zemlja noću pada iz roja zvezda u samoću. Pred novom sam dramom ravnodušan sada, i srce mi je umorno, duboko. Sve više sam, sve luđe sam, sve tuđe i sve tužnije, sve tamnije, sve sramnije…
Pa ipak Neko beskrajno nežno padanju ovom daje smer i sklad.
PAUL CELAN
KORONA
Iz ruke jesen jede svoj list: mi smo prijatelji.
Ljuštimo vreme iz oraha i učimo ga da hoda:
vreme se vraća u ljusku.
U ogledalu je nedelja,
u snu se spava,
usta govore istinu.
Pogled mi se spušta do roda voljene:
gledamo se,
govorimo nešto mračno,
volimo se kao mrak i pamćenje,
spavamo kao vino u školjkama,
kao more u krvavom zraku meseca.
Stojimo zagrljeni u prozoru, gledaju nas sa ulice:
vreme je da se zna!
Vreme je da se kamen podesi za cvetanje,
da nepočinku zakuca srce.
Vreme je da bude vreme.
Vreme je.
(Zvonimir Kostić Palanski)
GEORG TRAKL
JESEN USAMLJENIKA
Obiljem ploda tamna jesen trepti,
požuteo je sjaj lepih letnjih dana.
Iz trošne ljuske čista plavet leti;
let ptica bruji od starih predanja.
Pomuljano je vino, tih odgovor cepti
kroz zagonetke ovoga blagog tkanja.
I tu i tamo krst vrh pustog huma;
u rujnu šumu jedno stado svrnu.
Oblak nad vodom jezdi poput čuna;
počinuo je težak; zvuci trnu.
Večeri krilo plavetno bez šuma
dotiče slamnu strehu, zemlju crnu.
Kroz veđe trudnog sad će da se javi
roj zvezda; hladne sobe spokoj skoli,
anđeli tiho izlaze iz plavih
očiju onih koje ljubav boli.
Šumori trska: koščata jeza davi
kad crna rosa kaplje s vrba golih.
(B. Živojinović)
NIKITA STANESKU
JEVANĐELJA JESENI
Napisaćemo četiri jevanđelja o padanju
lišća u jesen.
Matija će reći:
“List boje zelenog zelena pašće u jesen.”
Marko će viknuti:
“Od težine života i od života i za života
pašće lišće u jesen.”
Luka će reći:
“Iz neljubavi, iz neoživljene smrti,
iz obnovljene zelene boje senkom samo
pašće lišće u jesen.”
Jovan će ustati i reći:
“U jesen ne pada lišće,
u jesen pada samo jesen,
kao lišće jesen pada u jesen.
Sedim i jesen je i lišće jesam
i na zemlju padam.”
(Petru Krdu)
RAJNER MARIJA RILKE
JESEN
Opada lišće, k’o da iz daljina
pada, uz opor i odrečan let,
kao da venu sred nebeskih tmina
daleke bašte.
I teška zemlja noću
pada iz roja zvezda u samoću.
Svi mi padamo. Pada ruka. Pad
u svakom od nas živi neizbežno.
Pa ipak Neko beskrajno nežno
padanju ovom daje smer i sklad.
(B. Živojinović)
IVAN GAL
KAD LIŠĆE PADA
U sobu mi jesen kroz prozor donela
pregršt suvog lišća s vetrom koji duše.
Možda me je opet uzburkati htela
i uspomenama rastužiti dušu.
Pred novom sam dramom ravnodušan sada,
i srce mi je umorno, duboko,
od ovog čekanja, od uzaludnih nada,
njihov plod je – orošeno oko.
Bolje je, nego bez utehe život da prođe,
ne misliti ni na šta, ne osećati ništa,
i trenutak odlaska kad dođe
saviti se poput žutog lista,
što mrtav pada na prozor, sa grane,
nem, ponizno moleći za saosećanje.
(František Lipka)
MIROSLAV KRLEŽA
JESENJA PJESMA
Nepoznat Netko donio je Jesen
u Sjevernu Sobu.
O, sada,
kad sve je boja, berba i miris vina,
i kad se čuje pjesma Stvari i Živina,
i kad mrtvaci viču od čežnje u grobu,
Nepoznat Netko donio je Jesen
na srebrnom pladnju
u sobu:
groždje i kruške, jabuke i smokve.
A vani se puše sunčanog soka lokve,
i čuje se kroz prozor
gdje u svili dana
pjeva negdje žena
i cvrkuću ptice.
JESENJA SAMOĆA
Sve više sam, sve luđe sam, sve tuđe i sve tužnije,
sve tamnije, sve sramnije, sve biva ružnije.
Sve hladnije, sve gadnije, sve ledenije,
samoća prazna, jesenja, a biva sve jesenije.
