Nova zbirka pesama Siniše Stojanovića “Ubilo je nekog drugog, ti si promašen slučaj” donosi izvesne promene u njegovoj poetici i obraća se čitaocu neposrednije (propitujući, između ostalog, i samu tu činjenicu, sa izvesnim žaljenjem što ta neposrednost nije ranije nastupila). Stihovima iz ove zbirke autor ispituje i opevava iskustva koja nužno dolaze sa prolaskom vremena, sužavajući izvesne horizonte samo na ona polja koja direktno korespondiraju sa potrebama doba koje je nastupilo. Sužavanje na taj način može da rezultira produbljavanjem. Iako odbija da odraste (ili oboli od bolesti ljudi koje neko mora da moli za sve), lirski subjekat njegovih pesama odbija i večni život, a takođe i lažni život, lišen bola. Svedenim stihovima, pesnik propituje sopstvena iskustva i iskustva savremenosti, govoreći o umetnosti kao o rukohvatu (i ostavljajući je kao zaveštanje na isti način, da kao takva i dalje služi drugima). Veoma introspektivna, ova poezija, osim što je tekovina savremenih pesničkih strujanja u našem jeziku, nosi i lični pečat autora.
*
Jedan deo mene
Uvek ide nizbrdo
I kad god ga, nekako
Rukom dohvatim
I poguram, nazad, uzbrdo
Neki drugi deo mene
Se niskotrlja
Izgleda da ih je previše
Na brdu
Nema dovoljno mesta
Pod suncem;
Da budemo
U svemu jednako i
Na vrhu, u nama samima
*
Kada neka vrata
U mom životu
Ne umem da otvorim
Ili ne umem da pokucam
Onda napravim repliku tih vrata
Od štapa, kanapa
I svih priručnih sredstava
Opremim ih do tančina
Da niko ni ne posumnja
Da ta vrata nisu ona vrata
Iznesem ih pred narod
Te onda uzviknem:
Vidite li ova vrata! Ha!
I onda se poklonim
*
Naravno, neću biti ovde večno
Ne bih to ni želeo;
Zato pišem, u zaveštanju
Neće biti mene
Već pisanja
Pisanje liči na rukohvat, više
Nego na čoveka;
To je pisanju shodno
Čoveku ne treba čovek
Tokom čitanja
Treba mu knjiga;
Čoveku ne treba otac
Kad stasa čovekom
Trebaju mu sećanja
Zato ne bih voleo da budem
Ovde večno;
Čak, kad bih morao:
Dosta bi mi bilo
Dosta bi vam bilo
Jednog
Jednorogog
Otimača sanjarenja
Da se razumemo;
Da možemo drugačije
Ili umemo drugačije:
Ne bismo iznova
Padali na ispitima;
Ostajali gluvi i slepi;
Zaboravljali šta znamo;
Utvrdili bismo gradivo jednom
Postalo bi jasno, jednom
Za svagda;
Ne iz početka
Već zauvek
Zato ne bih voleo da živim večno
Čak, kad bi mi neko dao;
Ne bih mogao da gledam
Jedan isti film
A da živim drugim, koji se ne meri:
Životom
Bolom
Zaboravom
Smrću
Ako nekada svi budete živeli večno
Onda me pozovite
Do tada, nemam
Ni najmanju nameru
Da žalim
Neću biti ovde večno
I živeti kada nije vreme:
Samo se uplašim, nekad
Da klinci neće znati, sami
A onda shvatim, da sigurno
Neće znati sami
Ali, da će morati
Eto, zato
Dodajem kroz vreme:
Neku šipku
Gelender
Kvaku
Rukohvat
Štaku
Ako neko može da ih uhvati
Neka izvoli
Meni svakako neće biti
Od koristi;
Onda, kada ovo budete čitali
*
Želeli smo da budemo ludi;
A nismo znali da, već zbog toga
Nismo normalni
Samo, šteta
Što smo na to ludilo
Morali da sipamo
Toliku patnju;
Da bismo se samo
Potvrdili
A mogli smo biti i
Samo ludi od sreće
Samo ludi od sreće
