Veoma vredno izdanje izabranih priča Marija Benedetija (Mario Benedetti) pod nazivom „Čudno, čudesno, čudovišno“ (naslov je više nego odgovarajući, a uz to i veoma poetičan!) objavila je izdavačka kuća RED BOX 2021. godine, u prevodu Ksenije Bilbije i Milene Trobozić Garfield, sa pogovorom Branka Anđića. Radi se o reizdanju knjige koja je prvobitno objavljena 1982. godine, a koja u sebi nosi svežinu i aktuelnost kakvom se ne mogu pohvaliti mnogi noviji naslovi.
U Benedetijevim pričama pratimo široku lepezu Montevideanaca druge polovine dvadesetog veka, svih godina i klasa: od (nezaobilaznog) tiranina – a to je jedna važna tema latinoameričkih knjiga tog doba – preko njihovih poslušnika, vojničina i dželata, članova njihovih porodica, zatim običnih radnika (koji večito čekaju na neko povećanje budžeta), mladih koji se okreću jednom novom svetu ispunjenom tehničkim inovacijama, pop-kulturi, svetu koji nudi nešto novo, izvan tradicije. Likovi ovih priča suočavaju se sa tipičnim egzistencijalnim pitanjima i problemima koji se u svako vreme i na svakom mestu obrušavaju na malog čoveka. Suviše je lako izgubiti se u svemu tome, zaslepljen političkim idejama ili samo željom za pravim odnosom (koji se nekako nikad ne ostvaruje, među supružnicima, roditeljima i decom ili pak braćom), suočavajući se sa neminovnim, sa krajnjim pitanjima i neočekivanim shvatanjem pravih vrednosti (onda kad je prekasno da se upotrebi to znanje), ili tražeći utočište, nekakav drugačiji identitet, amneziju kao jedino olakšanje pred rugobom stvarnosti.
Iako rasplet mnogih priča ne donosi hepiend, doneće čitaocu izvesnu katarzu, i duboko ga zamisliti, ne donoseći gotove odgovore, jer autor izbegava da nametne crno-bele obrasce. On nudi zanimljivu priču, često na granici mogućeg, ali ipak zamislivu, čak i kad pratimo mladiće koji se zavlače u prokop ispod zgrada da bi posmatrali devojke kako se tuširaju, ili dvojicu prijatelja toliko sličnih da mogu da zamene identitete, bračni par koji pronalazi svoju izgubljenu intimnost tek nakon napada bande uličnih razbojnika ili dvoje mladih, obeleženih ožiljcima, dok u mraku pokušavaju da pronađu lepotu koja izmiče očima… Kao večite teme tu su i preljuba, podela imovine (kojoj prisustvuje zaboravljeno dete), gubitak najbližih, smrt i boravak u limbu (na aerodromu, bez svesti o tome šta se zapravo dogodilo), ali i iznenadni skokovi iz realističnog u fantastično, ili u neočekivan stravični obrt što nekog od junaka otkriva u njegovoj zaslepljenosti, bolesti ili neutemeljenosti koja ga izmešta iz realnosti.
Priče su napisane tečnim, lepim stilom, što je očuvano pažljivim prevođenjem.
Pročitajte priču pod nazivom “Pet godina života”.
PET GODINA ŽIVOTA
Krišom je pogledao na sat i njegova strahovanja su se potvrdila. Dvanaest i pet. Ako odmah ne počne da se oprašta, izgubiće poslednji metro. Uvek mu se događalo isto. Kada bi neko, potaknut svojom, ili tuđom nostalgijom, ili alkoholom, ili izvesnim potisnutim nagonom za vedette, konačno počeo da se poverava, kada bi neka od prisutnih žena iznenada postala lepša, pristupačnija, nežnija ili zanimljivija nego obično, kada bi neko od starih tulumdžija, obično anarhista starog kova, počinjao da iznosi svoje slikovito viđenje bitke za svaku kuću u Madridu u vreme građanskog rata, odnosno kada bi se sedeljka konačno sama iskupljivala za neukusne šale i prazna naklapanja, upravo u tom presudnom trenutku on bi morao da sklanja neku žensku ruku, nežnu i preduzimljivu i da, kao običan šonja, ustane i kaže uz neprikladni osmeh – Dobro, kucnuo je moj sudnji čas –, zatim bi morao da ode – prethodno poljubivši devojke i potapšavši muškarce – samo zato da ne bi izgubio poslednji metro. Ostali su mogli da ostanu, jer su živeli blizu ili su imali kola, a Raul nije mogao sebi da dozvoli luksuz da uzme taksi, i nije mu se dopadala zamisao (iako je to u dva navrata učinio) da pešači od Corentin Celton-a do Bonne Nouvelle-a, što bi bilo isto toliko besmisleno koliko i preći pola Pariza. Pošto je odlučio da krene, uzeo je nežne prste Klaudije Frejre, koje je poslednjeg sata bio saveznički položio na svoje desno koleno, i počeo utešiteljski, jedan po jedan, da ih ljubi pre nego što ih je spustio na zelenu tkaninu naslona. Kao i uvek rekao je: – Dakle, kucnuo je moj sudnji čas –; uspravno stojeći izdržao je tihe negodujuće zvižduke i Agustinovu opasku: – Minut ćutanja u čast Pepeljuge, koja mora da se povuče u svoje daleko ognjište. Ne zaboravi cipelicu broj četrdeset dva.– Dok je nemilosrdni grohot odjekivao Raul je ljubio tople obraze Marije Ines, Natali (jedina Francuskinja), Klaudije i Rakeline, koji su bili neočekivano sveži, izgovorio glasno – ćao svima –, obavio obred zahvaljivanja domaćinima Bolivijancima, i udaljio se.
Bilo je mnogo hladnije nego pre četiri sata, pa je podigao okovratnik kišnog mantila. Išao je Ulicom Renan gotovo trčeći, ne samo da bi se zagrejao, nego i zato što je bilo već dvanaest i petnaest. Na sreću, uhvatio je poslednji voz u pravcu Porte de la Chapelle, i imao je retko zadovoljstvo da bude jedini putnik u poslednjem vagonu; zgrčio se na sedištu, spreman da posmatra praznu povorku od šesnaest stanica kroz koje je prolazio na putu do correspodance na Saint Lazare. Na stanici Falguiere počeo je da razmišlja o teškoćama sa kojima jedan pisac, ne francuski pisac poput njega (činilo mu se da je u ovom slučaju ta kategorija mnogo važnija nego Urugvajac), mora da se suoči ako želi da piše o ovoj sredini, ovom gradu, ovim ljudima, ovoj podzemnoj železnici. U stvari, shvatio je da mu je na raspolaganju tema – poslednji metro –. Na primer: neko zbog nepredviđenih okolnosti ostane cele noći (sam, ili bolje u društvu, ili još bolje u zanimljivom društvu) zatvoren na jednoj stanici do sledećeg jutra. Trebalo bi samo pronaći neki zanimljiv zaplet, jer tema je očigledno bila zahvalna. Naravno, za druge; za njega, ne baš. Nedostajali bi mu detalji, sitnice, mehanizam uobičajenog postupka. Pisati bez toga, pisati ne poznajući to, bio bi najsigurniji način da se potvrdi sopstvena glupost. Kako bi izgledalo zatvaranje? Da li bi svetla ostala upaljena? Da li postoji čuvar? Da li bi neko pregledao perone da bi proverio da li su svi izašli? Uporedio je ove sumnje sa sigurnošću koju bi imao kada bi pisao priču o poslednjoj vožnji autobusa 173, koji je u Montevideu išao sa Trga Nezavisnosti do Avenije Italija i Penjon. Ne bi baš znao sve pojedinosti, ali bi sigurno znao kako da kaže ono najvažnije i kako da ubaci sporedne stvari.
O tome je razmišljao sve dok nije stigao na Saint Lazare; zatim je morao ponovo da trči da bi uhvatio poslednji voz za Porte de Lilas. Osim njega trčalo je još šest ljudi, koji su se rasporedili u pet vagona. Iz predostrožnosti ponovo se popeo u poslednji, računajući da će tako, na Bonne Nouvelle, biti bliže izlazu. Ali sada nije bio sam. Jedna devojka je stajala na drugom kraju, iako su sva sedišta bila slobodna. Raul ju je pažljivo posmatrao, ali ona kao da je bila opčinjena uzdržanim saopštenjem koje je preporučivalo Francuzima da na vreme srede svoje isprave ako žele da putuju u inostranstvo za predstojeće vacances. Imao je običaj da posmatra žene ispitivačkim pogledom (naročito ako su bile privlačne kao ova). Iz nepoverenja. Tako je odmah uočio da je devojci hladno kao i njemu (uprkos njenom svetlom kaputiću, suviše svetlom za ovo doba godine i velikom vunenom šalu), da joj se spava, kao i njemu, da želi da stigne, kao i on. Jednom rečju, bliske duše. Neprestano je sebi obećavao da će uspostaviti manje-više trajnu vezu sa nekom Francuskinjom, što bi bio dobar način da konačno uđe u jezik, ali njegova prijateljstva, i sa ženama i sa muškarcima, svodila su se uglavnom na latinoamerički krug. Ponekad bi to bilo više neprijatnost nego prednost, ali bez obzira na to oni su tražili jedni druge da bi pričali o Kuernavaki, Antofagasti, Pajsanduu ili Barankilji i da bi se usput požalili kako je teško uključiti se u francuski način života, kao da su se stvarno trudili da razumeju nešto više od uvodnika u Le Monde-u i jelovnika u samo-posluženju. Konačno Bonne Nouvelle. Devojka i on su izašli na različita vrata. I ostalih deset putnika je sišlo iz voza, ali su se uputili ka izlazu rue du Faubourg Poissoniere; on i devojka prema rue Mazagran. Njene potpetice su neobično odjekivale. Njegove su, međutim, bile od gume i pratile su je na istoj bešumnoj udaljenosti. Odjednom, sve je to postalo smešno jer kad su stigli do izlazne kapije shvatili su da je zaključana. Raul je čuo kako devojka kaže – Bože moj –, baš tako, na španskom i okreće se ka njemu licem na kome se ogledalo zaprepašćenje. Sa spoljašnje strane dopiralo je veličanstveno hrkanje klošara, koji se udobno smestio u prljavštini, kraj rešetke. – Ne brinite –, rekao joj je Raul, – druga kapija je sigurno otvorena –. Nije ništa odgovorila, ali izgledalo je kao da ju je njegov španski ohrabrio. – Požurimo –, rekao je i potrčao istim putem nazad. Ponovo su prešli preko perona, koji je sada bio pust i poluosvetljen. Sa suprotnog perona neki čovek u radničkom kombinezonu doviknuo im je da požure, jer će zatvoriti i drugu kapiju. Dok su trčali jedno pored drugog, Raul se setio svojih malopređašnjih nedoumica. Sada bih mogao da napravim priču, pomislio je, već imam pojedinosti. Devojka je izgledala kao da je na ivici plača, ali se nije zaustavljala. U prvom trenutku hteo je da požuri da bi što pre proverio da li je izlaz na Poissoniere otvoren, ali mu se učinilo neuljudno da je ostavi samu u tim pustim i mračnim hodnicima. Tako su na kapiju stigli zajedno. Bila je zatvorena. Devojka je zgrabila rešetku obema rukama i povikala: – Monsieur! Monsieur! – Ali ovde nije bilo čak ni klošara, a kamoli monsieur-a. Potpuna pustoš. –Nema pomoći,– rekao je Raul. U suštini, nije mu bila neprijatna pomisao da noć provede ovde, sa devojkom. Iz čiste razmaženosti pomislio je samo kako je šteta što nije Francuskinja. Bila bi to duga i ugodna noć.
„A čovek koji je bio na drugom peronu?“ pitala je ona. – U pravu ste. Da ga potražimo! – rekao je bez oduševljenja i dodao: – Hoćete li da sačekate ovde dok ga ja pronađem? – Premirući od straha devojka mu se molećivo obratila: – Ne, molim Vas, idem s Vama –. Ponovo hodnici i stepeništa. Devojka nije više trčala. Izgledala je gotovo pomirena sa sudbinom. Naravno, na drugom peronu nije bilo nikoga (ponovo su vikali, ali im se čak ni odjek nije vratio). – Šta je tu je, – nastavio je Raul, koji je očigledno sve karte stavio na tu pomirenost. – Smestimo se što je moguće bolje. Na kraju krajeva, ako klošar može da spava napolju, možemo i mi unutra. – Da spavamo? – uzviknu ona, kao da joj je predložio nešto užasno. –Naravno. – Vi spavajte ako hoćete. Ja ne mogu. – A ne, ako vi nećete neću ni ja. Ne dolazi u obzir. Onda ćemo razgovarati. –
Uputili su se ka jedinoj upaljenoj sijalici koja je bila na kraju perona. On je skinuo kišni mantil i ponudio joj ga. – Ne, ne dolazi u obzir. A Vi? – Meni nije hladno – rekao je. Položio je mantil pored devojke, ali ona nije napravila nikakav pokret da ga uzme. Seli su na dugačku, drvenu klupu. Video je da je uplašena i istovremeno podozriva; morao je da se nasmeje. – Ova nezgoda Vam mnogo komplikuje život, – pitao je tek da bi nešto rekao. – Možete da zamislite –. Nekoliko trenutaka su ćutali. Shvatao je da je situacija na neki način besmislena. Treba se polako privikavati. – Da počnemo tako što ćemo se predstaviti. – Mirta Sisneros –, rekla je ne pružajući mu ruku. – Raul Morales– rekao je on i dodado: – Urugvajac, vi ste Argentinka? – – Da, iz Mendose. – A šta radite u Parizu. Stipendija? – – Ne, slikam. Odnosno, slikala sam. Ali nemam nikakvu stipendiju –. – Više ne slikate? – – Mnogo sam radila da bih skupila novac i došla. I sad moram toliko da radim da bih mogla da preživim da je sa slikanjem gotovo. Potpuno sam propala, nemam novaca ni za povratak. A sem toga povratak bi značio totalno priznanje poraza. – On nije odgovorio. Jednostavno je rekao: .– Ja pišem –, pre nego što je ona sročila pitanje: – Priče? – – Ah, objavljujete knjige? – – Ne, samo u časopisima. – – I možete ovde da pišete? – – Da, mogu. – – Stipendija? – – Ne, došao sam pre dve godine, pošto sam pobedio na jednom konkursu u novinama. I ostao sam. Prevodim, prekucavam na mašini, radim bilo šta. Ni ja nemam novca za povratak. Ni ja ne želim da priznam poraz –. Ona je zadrhtala i kao da je to nateralo da prebaci njegov mantil preko ramena. U dva sata još su razgovarali o novčanim neprilikama, o teškoćama prilagođavanja, o čudnoj francuskoj škrtosti, o nedostacima i prednostima njihovih dalekih domovina. U dva i petnaest predložio joj je da pređu na ti. Oklevala je za trenutak i onda prihvatila. On je rekao: – U nedostatku šaha, karata i nečasnih namera, predlažem da mi ispričaš svoju priču, a ja ću tebi svoju. Šta misliš? – – Moja je veoma dosadna. – – I moja. Zabavne priče su se davno desile ili su ih već izmislili. – Htela je nešto da kaže, ali je kinula i čar je nestala. – Slušaj –, rekao je – da bi videla koliko sam uviđavan, da ne tražim mnogo, ja ću da počnem. Kad završim, ako ne zaspiš, ti ćeš mi ispričati svoju priču. Ako zaspiš neću se naljutiti. Dogovoreno? – Bio je svestan da ovaj predlog predstavlja dobar potez i da je time izazvao njenu naklonost. – Dogovoreno. – Složila se sa srdačnim osmehom, i pružila mu ruku. Prvi podatak: – Rodio sam se petnaestog decembra, noću. Kako kaže moj stari, usred bure. Međutim, kao što vidiš, nisam ispao preterano buran tip. Godina? Hiljadu devetsto trideset i peta. Mesto? Ne znam da li ti je poznato da je kod prethodne generacije vladalo gotovo neizbežno pravilo: Svi Montevideanci su se rađali u unutrašnjosti. Sada se, za divno čudo, rađaju u Montevideu. Ja sam iz Ulice Solano Garsije. Nisi čula za nju, naravno. Punta Karetas. Ni to ti ništa ne znači. Recimo, na obali. Kao dečak bio sam prava napast. Ne zato što sam bio jedinac, već i zato što sam bio bolešljiv. Stalno sam bio bolestan. Tri puta sam imao nekakve ospice, šta još da ti kažem. I šarlah. I veliki kašalj. I rubeole. I zauške. Kad nisam bio bolestan, oporavljao sam se. Čak i kada su govorili da sam zdrav, ja sam stalno šmrcao. –
Još malo je govorio o detinjstvu (škola, lepa učiteljica, zajedljivi rođaci, nežna tetka, trovanje kolačima sa ukusom nafte, nedokučivost sveta odraslih, itd.) ali kada je hteo da pređe na sledeće vremensko razdoblje, shvatio je, prvi put, da se sve što je u njegovom životu bilo donekle zanimljivo desilo u detinjstvu. Odlučio je da igra na kartu iskrenosti i to joj je i priznao.
Mirta mu je pritekla u pomoć: – Nećeš mi verovati ali, u stvari, nemam šta da ti ispričam. Gotovo da nemam uspomena. Ukoliko ne računam najobičnije packe (priznajem da čak nisu bile ni naročito jake) koje sam dobijala od učiteljice; ili uobičajen tok studija, na kojima nikad nisam uspela (niti sam to želela); ili mnogobrojna prijateljstva iz kraja; ili vreme koje sam provela iza tezge u Buenos Ajresu, kao prodavačica olovaka u radnji u Ulici Korijentes. Dovoljno je da ti kažem da ovo vreme u Parizu – čak i sa oskudicom koju trpim, čak i sa osećanjem osujećenosti i usamljenosti koje me povremeno obuzima – predstavlja moje najsjajnije razdoblje. –
Dok je govorila gledala je u pravcu drugog perona. Uprkos slabom svetlu Raul je video da su joj oči pune suza. Onda je napravio nesvestan pokret: toliko nesvestan da je, kada je hteo da se zaustavi, već bilo kasno. Pružio je ruku prema njoj i pomilovao je po obrazu. Začudo, devojka kao da se nije iznenadila; naprotiv, Raul je imao utisak da je ona za trenutak naslonila svoj obraz na njegov dlan. Kao da su čudne okolnosti uspostavile novu vrstu odnosa. Zatim je povukao ruku i proveli su trenutak ćuteći, nepokretni. Iznad njihovih glava povremeno bi se čuo neki tresak, neki šum, neki udarac, koji je otkrivao udaljeno i neodređeno prisustvo ulice koja je, tamo gore, nastavljala da živi.
Iznenada je rekao: – U Montevideu imam verenicu. Dobra devojka. Ali već dve godine je nisam video i, kako da ti kažem, ta slika postaje sve nejasnija, sve neskladnija, sve više nestvarna. Recimo, mogu da se setim njenih očiju, ali ne i njenih ušiju i usana. Ako se oslonim na svoje vizuelno sećanje, rekao bih da ima tanke usne, ali ako pribegnem sećanju na dodire imam utisak da su bile pune. Kakva zbrka, zar ne? – Ćutala je. – Imaš li ti verenika, ili muža, ili mladića? – – Ne, – rekla je. – Ni ovde, ni u Mendosi, ni u Buenos Ajresu? – – Nigde. –
On je spustio pogled i ugledao novčanicu od jednog franka. Sagao se i podigao je. Pružio je Mirti. –Sačuvaj je kao uspomenu na ovu Stille Nacht. – Ona je stavila u džep mantila, zaboravljajući da nije njen. Pokrio je lice rukama: – U stvari, zašto bih te lagao? To mi nije verenica nego žena. Ostalo je, međutim, tačno. Dosadilo mi je takvo stanje, ali se ne usuđujem da ga prekinem. Kada joj to napomenem u pismima, slede duge, histerične tirade, ubeđuje me da će se ubiti ako je ostavim i, naravno, ja shvatam da je to ucenjivanje, ali šta ako se stvarno ubije? Veća sam kukavica nego što izgledam. Ili možda izgledam kao kukavica? – – Ne, – rekla je ona, – izgledaš prilično smelo, naročito ovde, pod zemljom. A pogotovu u poređenju sa mnom koja drhtim od straha. –
Sledeći put kada je pogledao na sat bilo je četiri i dvadeset. Poslednjih pola sata gotovo ništa nisu govorili, ali on se ispružio na ogromnoj klupi, a glavu je oslonio na Mirtinu meku, crnu tašnu. Ona je povremeno provlačila ruku kroz njegovu kosu. – Koliko kovrdžica – rekla je. Ništa više. Raul je imao utisak da se nalazi usred neke divne besmislice. Znao je da je ovako dobro, ali je isto tako znao da kada bi želeo da ide dalje, kada bi želeo da iskoristi ovu neočekivano prijatnu noć kao običnu pustolovinu, sve bi se istog trenutka srozalo. U petnaest do pet ustao je i načinio nekoliko koraka da bi protegao noge. Iznenada ju je pogledao i shvatio. Da je pisao jednu od svojih lepih nesladunjavih priča, ne bi sebi dopustio da kaže da je ova devojka njegova sudbina. Ali srećom nije pisao već razmišljao, tako da je bez teškoća mogao da kaže sebi – ova je devojka moja sudbina. Potom je uzdahno; to je moglo da se protumači kao uzdah početka. Osećanje koje je sledilo nije bilo samo duševno stanje; već i organsko uzbuđenje koje mu je obuhvatilo uši, grlo, pluća, srce, stomak, muškost, kolena.
Uzbuđenje i razneženost naterali su ga da prekine tišinu: – Znaš šta, dao bih pet godina života da sve ovde počne. Hoću reći: da sam razveden i da je moja žena prihvatila tu činjenicu bez pomisli na smrt; da imam dobar posao u Parizu, i da kad se otvore vrata izađemo odavde kao par, jer mi to već jesmo. – Sedeći na klupi napravila je usporen pokret kao da je time htela da odagna neku senku i zatim rekla: – I ja bih dala pet godina života, – a zatim je dodala: – Ne mari, sredićemo se već nekako. –
Strujanje vazduha bilo je prvi znak da stanica ponovo počinje uobičajeni život. Oboje su kinuli. Zatim su se upalila sva svetla. Raul je pridržavao ogledalo dok se ona doterivala. I on se začešljao. Dok su se penjali uza stepenice, naleteli su na prvu lavinu ranoranilaca. Idući, razmišljao je kako je nije čak ni poljubio i pitao se nije li ispao stidljiv. Napolju je bilo manje hladno nego prethodne večeri.
Ne dogovarajući se, krenuli su bulevarom Bonne Nouvelle, u pravcu pošte. – A sad?– rekla je Mirta. Raul je osetio da mu je uzela reč iz usta. Ali nije stigao da joj odgovori. Sa suprotnog pločnika, devojka u crnim pantalonama i zelenom radničkom kombinezonu davala im je znak da je sačekaju. Raul je pomislio da je to neka Mirtina prijateljica. Mirta je pomislila da je to verovatno neka Raulova poznanica. Devojka je naposletku uspela da pređe ulicu i obratila im se veoma živo meksičkim naglaskom – Konačno sam vas našla, kreteni. Celu noć vas zovem u stan i ništa. Gde ste se deli? Raul treba da mi pozajmi Appeltona. Možeš li? Ili je Mirtin? –
Stajali su nemi i ukočeni. Ali devojka je navaljivala: – Hajdemo, budite dobri. Stvarno mi treba. Dali su mi nešto da prevedem. Šta kažete? Stojite tako kao dva kipa, da ne kažem idiota. Idete li u stan? Idem s vama. – Pohitala je ulicom Mazagran prema rue de l’Echiquier i njena užurbanost je bila praćena ujednačenim njihanjem zadnjice. Raul i Mirta su je pratili bez reči i ne dodirujući se, uronjeni u sopstvena iščekivanja. Nepoznata devojka je skrenula i zaustavila se pred brojem 8. Popeli su se stepenicama (nije bilo lifta) do četvrtog sprata. Pred stanom broj 7 devojka je rekla: – Hajde, otvorite. – Veoma opreznim pokretom Raul je otkačio sa pojasa svoj stari privezak s ključevima i video da, kao i uvek, ima tri ključa. Pokušao je sa prvim; nije odgovarao. Pokušao je sa drugim i vrata su se otvorila. Devojka se zaletela do police sa knjigama kraj prozora, zgrabila Appeltona, poljubila prvo Raula u oba obraza a zatim i Mirtu i rekla: – Nadam se da će vam se do večeras povratiti moć govora. Sećate se da smo se za danas dogovorili da idemo kod Emilije? Ponesite ploče, please. – I onda je istrčala, tresnuvši vratima.
Mirta se sručila u fotelju od pruća. Raul je bio namršten; bez reči, žmirkajući, počeo je da razgleda stan. Na polici je pronašao svoje knjige, obeležene i označene njegovim nezamenljivim crvenim linijama; ali bilo je i novih, s poluotvorenim listovima. Na zidu, u dnu, nalazila se njegova omiljena reprodukcija Miroa; ali bila je tu i jedna Klea, koju je oduvek priželjkivao. Na stolu su bile tri fotografije: jedna njegovih roditelja, druga nekog gospodina koji je čudno ličio na Mirtu; na trećoj su bili on i Mirta, zagrljeni na snegu, naizgled veoma razdragani.
Od trenutka kada se pojavila devojka s Appeltonom, nije se usuđivao da pogleda Mirtu. Konačno ju je pogledao. Na njegovu znatiželju odgovorila je jasnim, možda malo umornim, ali vedrim pogledom. Međutim, već u tom trenutku Raul je bio uveren da ne samo da je pogrešio što se razveo od svoje žene iz Montevidea, histerične ali pametne, zlovoljne ali zgodne, već i da njegov drugi brak počinje da propada. On je i dalje voleo ovu vitku, zimljivu, gotovo bespomoćnu ženu koja ga je gledala iz fotelje od pruća, ali bilo mu je jasno da je u njegovim sadašnjim osećanjima prema njoj ostalo veoma malo od iskrene, iznenadne, čudesne, nagle zaljubljenosti od pre pet godina, kada ju je upoznao one neverovatne noći, koja je bila sve dalja, sve maglovitija, kada su igrom slučaja, ostali zatvoreni na stanici Bonne Nouvelle.
U objavi su korišćene slike Edvarda Hopera (Edward Hopper).
