Nova zbirka priča Tatjane Janković još jednom potvrđuje veliki talenat i umetničku zrelost ove autorke, već uveliko formirane i u prethodnim knjigama. Tatjana Janković neguje kratku formu kao žanr, ne pristajući na zahteve tržišta i samovolju izdavača koji prednost daju romanu. Svesna toga da je kratku priču teško pisati, autorka izbegava zamku raspričanosti, ali i zamke banalnosti, nedorečenosti, necelovitosti, čineći od svake priče delo za sebe, sposobno da u duhu čitaoca dobija grandioznije dimenzije. Pročitana priča se u čitaočevom iskustvu raspakuje, raste do romana, do filma, obuhvatajući poznate bajke i mitove, sveprisutne i svevremenske ljudske dileme i zablude, provučene kroz svedeni, komprimirani autorkin izraz. Atmosferične i poetične priče koje čine ovu zbirku, kreću se u tematskim okvirima odrastanja, sazrevanja i učenja (razočaravanja), ali i suočavanja sa gubicima, što se sve odvija u krugu najbližih ljudi. Stilski izbrušene, uz korišćenje kratkih rečenica i metafora (nalik na, recimo, knjige Agote Krištof ili Gonsala M. Tavareša) ove priče su istovremeno veoma moderne u izrazu, ali i po nečemu nalik na minijature drevne istočnjačke kulturne baštine. 

Tatjana Janković, izbor iz zbirke priča „Pogled pod suknju sveta“, Klub Prejaka Reč

MRTAV DRAGI

Volim što sam mrtav, kaže.

Posmatram njegovo telo na krevetu, dugačko kao mrtvački kovčeg. Kada bi ustalo, postalo bi uzvičnik koji luta kroz moj život i zastaje na neočekivanim mestima. Ali ono ne ustaje.

Njegovo telo je reljef koji se meškolji. Pred očima mi se smenjuju brežuljci ramenih čašica i uvale ključnih kostiju. Oblast oko njegovih očiju zahvata senka. Ne vidim da li su otvorene.

Ako bih mu sada prišla, nagla se nad njim i poljubila ga, da li bi se od toga probudio? Ili bi zaspao još mrtvijim snom?

Za neki minut uključiće se alarm koji ga budi. Ustaće i protegnuti se. Prineću mu košulju. Njegove ruke će kliznuti u rukave. Grudi će nestati ispod belog pokrova. Lice probuđenog dragog biće zatvoreno kao vrata na kući.

Uskoro odlazi. Iza sedam gora i sedam mora.

*

Odlazi ponedeljkom, u svitanje. Vraća se petkom, u sumrak. Biće odsutan pet dana. Toliko mi je potrebno da napravim Šećerka.

Šećerko je moja omiljena bajka. Priča o princezi koja sebi pravi dragog od šećera, dodaje mu bademe i mrvice, suve smokve i urme. Zatim se princeza danima moli da njen dragi oživi. I najzad, on progovara, ali avaj! Šećerko je napravljen da bude najlepši na svetu, a tako lepog i tako živog poželela ga je i daleka kraljica. Poslala je zlatnu galiju sa zlatnim veslima da ga ugrabi. Nesrećna princeza daje da joj se naprave tri para gvozdenih cipela i kreće preko sedam gora, da pronađe Šećerka. Mesečeva majka, i Sunčeva majka, i majka svih zvezda pomažu joj. Daruju je čudesnim bademom, orahom i lešnikom, i pokazuju joj put. Sledi deo bajke koji ne volim. Kao mala trudila sam se da zaspim pre nego što priča stigne dotle. Princeza će zatražiti da je smeste kod gusaka. Iz skrcanog badema izvadiće zlatnu preslicu i vreteno. Grabežljiva kraljica će poželeti i zlatnu preslicu i vreteno. Princeza će ih dati u zamenu za jednu noć sa Šećerkom. Ali Šećerko će dobiti napitak od kojeg će se uspavati.

Dragi, probudi se, reći će princeza.

To sam ja, ona što je usitnila bademe i smokve i urme i mrvice da bi te napravila.

Poderala sam tri para gvozdenih cipela da bih te pronašla.

Dragi, zar me ne čuješ?

Imam želju da uvučem obe ruke u bajku, uhvatim Šećerka za ramena i dobro ga prodrmam. Znam da će iz trećeg pokušaja Šećerkova tvoriteljka uspeti. Ali ne sme da postoji napitak koji može da ga savlada. Morao bi i mrtav da se probudi, odmah!

Evo me sad u bajci u kojoj je sve ispreturano. Ne želim da saznam da to što živim nije priča o Šećerku, nego o Pinokiju.

*

Odlazi ponedeljkom, u svitanje.

Zatvaram vrata. Zaključavam tiho, da ne čuje okretanje ključa. Ležem u krevet, oči su mi otvorene. Prebiram po njegovom odsustvu.

Ko je to otišao?

Ko?

Otišao je Pinokio.

Već sutradan prazninu nastanjuje čežnja. Vučem po kući noge u gvozdenim cipelama. Prikupljam bademe i mrvice. Gnječim smesu. Od toplote iz mojih ruku ona postaje meka, sve se lakše oblikuje. Pravim sebi Šećerka. Ne od onoga što on jeste, nego od onoga što bi mogao da bude. Pravim ga od onoga što nikada neće biti. Zato je tako lep.

Oblikujem ga, molim se bogu ljubavi da ga oživi. Moram da ga prizovem zatrpanog ispod naslaga šećera. Šapućem smesi; dođi, želim da budem drvo koje raste iz tebe.

I on najzad dolazi, u petak, u sumrak. Ali nikad onaj on koga sam čekala.

*

Jednog dana opraću ga u kadi, kao plastičnu baštensku stolicu.

Grudi, na koje sam se jednom davno naslanjala s poverenjem, ruke koje su me prelamale i presavijale, noge sa kojima sam se preplitala – preko svega ću preći nakvašenom krpom, temeljno i ravnodušno. Biće obrisan peškirom, namazan kremom i odložen tamo gde najmanje smeta, među stvari koje čuvam iz sentimentalnih razloga.

Volim što sam mrtav, reći će.

Biće položen u kovčeg.

Divni drveni lutak, dragocena uspomena.

Omiljeni inventar mog života.

Tatjana Janković, izbor iz zbirke priča „Pogled pod suknju sveta“, Klub Prejaka Reč

GOOD COP

Jedno vreme otac je radio kao inspektor za provalne krađe. Kad bi se u kući javio na telefon, odgovarao je sa da, ne i videćemo. O njegovom poslu saznavala sam iz tv-serija o šerifu Meklaudu i Prljavom Hariju.

Videla sam – nije sreća biti inspektor. U stanice grubih i pravednih cops dospevao je sve sam ološ. Jednom u deset epizoda pojavio bi se pošten kriminalac, čovek koji se slučajno našao u životu lopova. Inspektor je imao šesto čulo za takve, izvodio ih je na put.

I u očevu stanicu jednom je dospeo dobri lopov. Sa licem u šakama ispričao je svoju nesreću sa troje dece i umrlom ženom. Inspektor ga je saslušao tvrdog lica. Zatim je progovorio: slušaj, prijatelju, opasno si zabrljao. Listen to me, pall, you really fucked up. Lopov je spustio ruke s lica i, ne dižući pogled, izgovorio: kajem se. That’s some bullshit, presekao ga je inspektor i prešao na stvar. Now listen to me. Ići ćeš u zatvor. Odležaćeš godinu. Ako se budeš primerno vladao, pustiće te ranije. Smisli gde ćeš nakon toga. You gotta go away from here, inače će te naći i vratiće te u igru. Ima li ko da ti čuva decu? Majka, rekao je pokajnik i ponovo zaplakao na tvrdoj stolici. Inspektor je jedno vreme gledao kroz prozor, gave him a minute to pull himself up. Sada uradi ono što moraš. A man’s got to do what a man’s got to do! I kad izađeš, pamet u glavu, da te ovde više ne vidim. I’ll keep my eye on you!

Otac je obišao dobrog lopova u zatvoru, odneo mu novine i cigarete. Pratio je njegov slučaj. Nakon što je pušten, inspektor ga je potražio na staroj adresi. Odselio se, rekla je majka.

*

Otac je imao beneficiran radni staž. Već u četrdesetim je otišao u penziju.

Pištolj je zadržao. Neprestano mu je nalazio nova skrovišta u kući.

Povremeno smo sestra i ja, tražeći nešto drugo, nalazile šaržer ili futrolu sa pištoljem. Nikad i jedno i drugo. Držao ih je odvojeno.

S godinama, otac je gubio obeležja svoje profesije. Prestao je da oblači mantil i nosi akt-tašnu. Tonuo je u džemper na kopčanje. Telefonski pozivi su sve ređe bili za njega.

Jednom sam ga pitala šta je sa pištoljem. Prodao ga je.

He quit.

KOKOŠKA

Trebalo je zaklati kokošku.

Otac je imao sekiru, majka i baba su stale uz panj. Kokoška je prhnula i krvavog vrata se razletela po dvorištu.

Otac se sledio. Žene su pojurile unezverenu kokoš.

Lepet, krv i kreštanje. Između gladi i ručka isprečilo se mučenje nedužnog stvora. Žene su izbegavale da im se pogledi sretnu.

Zar nisi mogla da nađeš nekog ko zna da zakolje živinu, govorilo je babino ćutanje. Mahala je rukama, kao da nekog plaši. Zar sam ja to mogla da znam, majka se pravdala u sebi. Upinjala se da pre babe uhvati izbezumljenu kokošku.

Nedoklano stvorenje zaletelo se pravo u ponor babinih ruku.

Baba je dohvatila okrvavljenu sekiru, muški posao dovršila je u uvređenom ćutanju. Zatim i ženski. Poparila je kokoš i očerupala je, očistila i osmudila. Ispekla je i isekla.

Majka je postavila sto. Gledala je u svoje ruke kao u tuđe.

Odgovorite na komentar