Upoznavši čitaoca sa osnovnim idejama i likovima romana u prethodnim delovima teksta o “Besnilu”, Ivan Đurđević u završnom delu teksta čini ono isto što i Pekić u svom romanu. On tek u završnici otkriva najintrigantnije i najbizarnije pojedinosti koje ne samo da pokazuju kako iza svega (iza pojave virusa i nemogućnosti da se on zaustavi) stoji ljudski faktor, već da sve to nije rezultat nepripremljenosti, iznenađenja, slabosti u obrazovanju medicinskih ekipa na terenu. Nasuprot tome, ispostavlja se da je sve to deo jedne smišljene, dugo razrađivane ideje o natčoveku, za koju danas znamo koliko je razorna po čovečanstvo, bilo da se pojavljuje iz redova političkih lidera opsednutih sopstvenom nacijom, bilo da dolazi iz redova naučnika nesvesnih posledica ka kojima vodi ozbiljno narušavanje prirodnog poretka. “Besnilo” nije jedini roman u kojem Pekić nagoveštava moguće opasnosti po ljudski rod, nastale usled neshvatljive gordosti ljudskog bića, koju su stari narodi nazivali hibrisom, i u mitovima i legendama pokazivali kako bogovi reaguju uvek kad se čovek drzne da na ovaj ili onaj način pokuša da prevaziđe svoja prirodna ograničenja.
Ukoliko niste pročitali prva dva tela Đurđevićevog teksta o romanu “Besnilo”, to možete učiniti ovde i ovde.
Okosnicu romana, ipak, čine lekari: „jevanđelističko sazvežđe“ predvođeno „Mesijom“ Liebermanom, u koje ulaze dr Lukas Luke Komarowsky (šef ekipe lekara Medicinskog centra na aerodromu), dr Johnatan (John) Francis Hamilton (mikrobiolog, načelnik Virusološkog odeljenja Instituta za tropsku medicinu u Londonu), dr med. Sir Matthew Laverick (dermatolog za imućnije) i Coro Deveroux (jedino žensko ime u ekipi, istraživač na terenu). Ponovo ih je spojilo besnilo, kad su na aerodrom doputovali sa različitih strana, ali „jevanđelisti“ nisu postali zbog tog dolaska, niti su „božje“ puteve sledili u ozdravljenju čovečanstva. Njih spaja jedno drugo „ozdravljenje“ koje je imalo da Čoveka usavrši i unapredi ga u genetičkoj strukturi. Misterija oko Wolfenden Housea u roman unosi dozu intrige koja prati svako epohalno otkriće gde su posledice praktično nedosežne.
Da bismo uvideli šta smo postali, moramo znati šta smo bili. Kome dugujemo ugled koji ističemo, stav koji ispoljavamo, ime kojim se ponosimo. Za Lukasa Komarowskog, naturalizovanog Poljaka, ta je misterija bila toliko fatalna da je rešio da napusti medicinu i posveti se lekarskoj praksi u kojoj je video monotoniju ispresecanu povremenim intervalima dosade. Uznemiravali su ga hipohondri, glupi i banalni slučajevi, česta nonšalantnost prilikom pregleda i još veća grubost u neiskazivanju pravog problema, ali nije se više imalo kud, i on je dobro znao da je „od nauke pobegao među ljude ne zato što ih je nauci pretpostavio, već zato što se od nje uplašio.“ (26) Nauku je, pak, grlio i od nje se nije odvajao John Hamilton, i on je u bolesti video čitav univerzum čovekovih lakomislenih šansi da zagospodari svim drugim vrstama. Usled incidenta u Houseu koji je Lukea odvratio od nauke, njega je još više njoj približio i većma je razmišljao o tome kako bi se stvari radikalno promenile kad bi jedna rekombinacija urodila plodom. Klackao se na opasnoj žici između naučnog prodora i naučnog pomora, ali mislio je da je rizik svega vredan, pa čak i telesnog spajanja sa Coro Deveroux. Činilo se da ponašanje prema njoj u njemu rađa baš ono pravo emotivno biće koje se sklanjalo u tajnost, iako je ona, isprva, ličila na jake žene poput Marije Kiri, koje u nauci vide svoj čulni izraz. Prateći njih dvoje, odnosno kako se dve sudbine spajaju, prolazimo kroz čitav opus nerazjašnjenih osećanja i motiva, od hladne laboratorijske diskusije do primordijalnog divljeg „plesa“ koji je pilotima helikoptera samo mogao ličiti na ponašanje besnih ljudi. U ovaj kružok uleteo je i Matthew Laverick čija je karijera možda nekad i obećavala, ali čim je nasledio neko nasledstvo odustao je od ideje da menja svet, i za početak, promenio – sebe. Opisan je kao „varalica u granicama zakona“ (27) a njegova ordinacija kao „kombinacija okultnog hrama i svemirskog broda“ (28), a u stvari je bio privrženik svoje supruge više nego bilo kog virusa kojeg je u životu sreo.
Njih je sjedinio „Mesija“ dr Frederick Lieberman, tj. Siegfried Stadler o čijoj biografiji čitamo u Leverkinovim dnevnicima, posredstvom jevrejske komponente oličene u njegovoj saputnici Louise Sorensen, koja je po sopstvenoj priči mogla pripadati tzv. „lovcima na naciste.“ Na početku, biografija ovog čoveka je kao portfolio svakog idealizma, kakav su verovatno u sebi nosili i Alfred Nobel, ličnosti okupljene oko „Projekta Menhetn“, ljudi zaslužni za pojavu baruta, i drugi, ne uviđajući da se dobre namere mogu naplatiti zlim delima. Ne osvrćući se na to, Stadler nakon medicinskih studija biva primljen, na osnovu članstva u SS, u nemačku opštu bolnicu, gde je svojim „darom“ postao primamljiv za genetička istraživanja u berlinskom Biološkom institutu gde nastaje njegova teorija „natčoveka“. Ona glasi: „Ako se veštački promeni njegova osnovna biološka pretpostavka, a zatim učini da se nasleđuje, kao što se prenosi boja kože, može se u jednoj od genetičkih rekombinacija dobiti novi čovek, natčovek, budući gospodar sveta.“ (29) Učešće u rekombinaciji materijala, rame uz rame sa Mengelom, nije promenilo njegove nazore, već ih je teorijski obogatilo: „Lieberman je, koliko se otvarao ili koliko ga je on, John, shvatao, išao aristokratoidnim stopama Juliana Huxleyja, J. Rostanda, Vendela, jednog visoko racionalizovanog Nietzschea. Kao Jean Rostand, sanjao je o biću koje bi razumevalo što čovek ne može, sposobnom za ono za šta čovek nije sposoban, koje će u odnosu na Homo sapiensa XX veka biti što je ovaj prema Neandertalcu. O Nad-biću. O Bogu, zapravo. Za njega je Priroda bila koncept suprotan Inteligenciji, nešto što inteligencija mora pobediti, potčiniti, izmeniti. Preudesiti prema vlastitim potrebama, preudešavajući tako i sebe kao inteligenciju.“ (30)
S takvim idejama mogao je samo urušiti ovog Čoveka koji je već postojao. Zarobljenici u koncentracionim logorima tu su cenu već platili, a na istom putu su bili i „zarobljenici“ na aerodromu na čijem kontrolnom tornju (31) ih „Mesija“ navodno leči. Pošto su oboleli od veštački modifikovanog virusa kojeg je on modelovao u svojoj laboratoriji (pa je pas na kojem se eksperiment vršio pobegao i zarazio Sharon), red je bio da ih on i leči. Ali otkriće njegove zločinačke prirode ga sprečava i biva ubijen kao najobičniji kriminalac, ne dočekavši da vidi plod sopstvenog rada koji nije stigao da napravi novog Čoveka, ali zato, i te kako, da ubije ovog koji se vekovima na ovoj Zemlji razvijao i rastao.
U razvoj svetske književnosti i njenog distopijsko/antiutopijskog ogranka Besnilo je savršeno leglo nakon Čapekove R.U.R (1920), Zamjatinovog romana Mi (1920), Vrlog novog sveta Hakslija (1931), i Orvelove 1984 (1949), a njega je nasledilo, među prvima, Saramagovo Slepilo (1995), u kojem je portugalski nobelovac, kroz apokaliptičnu viziju gubitka vida koja se epidemično širi, upozorio da se neke stvari, vrlo važne za opstanak ljudske vrste, tek tako, bez imalo obzira previđaju, i da kao rezultat te nepažnje svet dobija proizvode koji nemaju nimalo od humanog dejstva i lika.
Što se srpske književnosti tiče, ona je još u Dragutinu J. Iliću, bratu pesnika Vojislava, imala pisca naučne fantastike, koji se 1889. godine javio sa dramom Posle milijon godina (32). Reč je o drami koja raspravlja o emocionalnosti u svetu koji je racionalizam razvio do izvesnog stupnja, tako da mu bazične ljudske osobine praktično nisu ni potrebne. Ilić je ovom dramom otpočeo novi žanr u našoj književnosti, i „tematizacijom odnosa svoj-tuđ u racionalnom i nehumanom svetu daleke budućnosti Ilićevo delo predstavlja deo aktuelne rasprave u evropskoj i svetskoj literaturi posvećene ulozi nauke i tehnike u progresu društvene zajednice i njihovom neposrednom uticaju na ljudski život.“ (33) Skerlić i ljudi okupljeni oko Srpskog književnog glasnika prećutali su ovaj događaj, a Ilić nije uvršten ni u Skerlićevu Istoriju nove srpske književnosti (1914), jer ga Skerlić nije lično podnosio, te je sve to uticalo da Ilićeve drame izgube svetlo pod kojim bi se adekvatno posmatrale.
Ilića je sledio Svetolik Ranković, kojeg pamtimo po realističkom i lokalgeografskom pripovedanju, na vezi sa piscima ruske realističke škole, ali proza „U XXI“ (1895) satiričnog je duha, i „Ranković pak daje viziju antiutopijske budućnosti Srbije 2095. godine u kritičko-komičkom ključu, pre svega karikirajući tradicionalne rodne uloge – društveni položaj žena i muškaraca“. (34) Ostaje nam, samo, da proverimo ove navode, iako ne bi trebalo preterano da verujemo u njihov optimistični bilans, ako ga uopšte igde i ima. Ovom krugu proze pripašće 1959. godine i celina iz Proljeća Ivana Galeba Vladana Desnice, gde se na besmrtnost gleda kao na problem nestanka međuljudskih odnosa. Ivan Ivanji 1980. godine u romanu Na kraju ostaje reč ljude šalje u nekoliko hiljada godina daleku budućnost da se androidi pobrinu za njihove organe, a Svetislav Basara Ukletu zemlju (1997) piše da u ironijsko-satirično-pseudonaučnom maniru pokaže da je za političke promašaje Srba dovoljna i izmišljena zemlja poput Etrascije. I time se završava jedan od lukova srpske književnosti, gde Besnilo predstavlja jednu od središnjih tetiva.
Epizode Besnila ređaju se kao što se besnilo razvija. Prvo nastupa inkubacija, propraćena Otkrovenjem Jovanovim 17, 8 („Zvijer koju si vidjeo, bješe i nije, i izići će iz bezdana i otići u propast; i udiviće se koji žive na zemlji, kojima imena još ni napisana nijesu u knjizi života od postanja svijeta, kad vide zvijer, koja bješe, i nije, i doći će opet“ (35)) što atmosferi uvođenja bolesti i ispitivanja koliko ona može biti opasna, pridodaje biblijski prefiks Sudnjeg dana. Drugi stadijum je faza prodroma, uvezana sa plakatom Centralne službe informacija, pri britanskom Ministarstvu poljoprivrede, ribarstva i ishrane, koji bi se mogao tumačiti kao strah za egzistenciju svih stanovnika Velike Britanije. Akuta je „ispevana“ odlomkom iz Šekspirovog Magbeta („Život je tek senka koja bludi, ubogi glumac što se pozornicom za časak šepuri i kida, a onda se više za nj i ne čuje: to je priča koju ludak priča, puna buke i besa, što ne znači ništa“ (36)). Engleski bard duguje besnilu nacionalnu boju, pa upozorava da je umetnik ponekad i prorok, a ne unajmljena lutka plaćena da zasmejava. Furioza nam donosi zapis sa arapske slike iz 1224. godine, gde saznajemo da su još i tada besni ujedali vesele. U petom stadijumu, paralizi, ljudima se gubi čulo za dodir i sposobnost kretanja, a to Bokačo u svom Dekameronu predstavlja tako da „na vrhuncu zlopaćenja i ispaštanja našeg grada, ranjivi autoritet ljudskog i božanskog zakona beše zloupotrebljavan i gotovo se sasvim raspao, jer oni koji su trebali da ga primenjuju i sami behu mrtvi ili bolesni.“ (37) Koma već poprilično gorko zaključuje da „Besni smo mi. Oni su samo bolesni…“ (38)
Svaki stadijum Pekić je propratio shemom aerodroma na kojem je ucrtana linija širenja zaraze. A kraj romana opomenom koja ostaje u godinama koje slede:
„Ono što vesela rulja nije znala, i što se u knjigama može naći – da bacil kuge nikada ne umire i nikad ne nestaje, da može desetinama godina da spava, u nameštaju i rublju, da strpljivo čeka po sobama, podrumima, sanducima, maramicama i starim hartijama, i da će, može biti, doći dan, kad će, na nesreću ljudi i njima na pouku, kuga ponovo probuditi svoje pacove i poslati ih da uginu u nekom srećnom gradu.“ (39)
Fusnote:
(26) Borislav Pekić, Besnilo, Novosti, Beograd, 2004, str. 57.
(27) Isto, str. 113.
(28) Isto, str. 113.
(29) Isto, str. 420.
(30) Isto, str. 115.
(31) Tatjana Rosić u kontrolnom tornju vidi „centralnu tačku moći“ u koju su usmereni svi pogledi: „Ova fukoovska veza znanja i moći poduprta je gramšijevskom piramidalnom strukturom slike hegemone vlasti i ideologije koja vlada na aerodromu zahvaćenom besnilom a koja se sastoji iz samo jedne reči: PREŽIVETI! (Tatjana Rosić, Ponovo pronađeno stanje: Besnilo Borislava Pekića i motivi apokalipse u savremenoj srpskoj prozi u: Grupa autora, Poetika Borislava Pekića: preplitanje žanrova, JP „Službeni glasnik“, Beograd, 2009, str. 502.)
(32) U celini, drama se može pročitati na internet stranici „Projekat Rastko“, sa pogovorom dr Zorana Živkovića.
(33) Bojan Jović, O nekim izvorima Pekićevih robotskih antropopeja u: Grupa autora, Poetika Borislava Pekića: preplitanje žanrova, JP „Službeni glasnik“, Beograd, 2009, str. 487.
(34) Isto, str. 487.
(35) Borislav Pekić, Besnilo, Novosti, Beograd, 2004, str. 13.
(36) Isto, str. 167.
(37) Isto, str. 393.
(38) Isto, str. 475.
(39) Isto, str. 575.
